Дело

242 Д Е Л 0 Какав си то, болан, к'о газдински син! — узвикну Бошко зачуђено. — Гледам те кад пдеш, па не верујем својим очима, вего све мислим неко је други. Стога сам те и зауставпо, само да те питам: јеси ли ти то? Бхе, — осмијехну се Стојан и погледа га поносито. — Зар ти мислиш да не могу и ја бити к'о газднпски син! Бошко га огледаше са сваке стране и онако, на сред чаршије, поче се крстити. — Налет ђавола, налет шејтана! — уздахну. — Ко зиа, шта ће још од тебе бит'... Стојан га узе за руку и оба пођоше чаршијом. Ово ми је пешкеш од газде, — рече, — што сам поштено радио. Бошко опет уздахну. Ех, да те такога впде ђевојке! — дочека. Душе ми, помамиле би се за тобом! Па застаде и ухватн Стојана за пеш од салте. — Душе ти, хајде да по подне кренемо кроз махале, па да те виде ђевојке. — Окани се беспослица! — одби Стојан. — Није то за мене. — Шут' будало, — упаде Бошко, ударивши га по устима. — Ти још нијеси иш'о по махалама, па не знаш ни шта вал>а. Хајде но подне, па да видиш! А немаш се рашта стидити, кад су ти таке хаљине! Стојан се замисли мало. Па не браним, — рече најпошље. — Кад ти иђеш и ја ћу стобом... Да видим и то... Пошље подне опет су се састали. Бошко га чекао крај Старога Пазара, такођер мало љепше обучен, иа, узевши се за руке, кренуше. Ишли су лагано, не разговарајући се, а сваки се старао, да изгледа што озбиљнији. А по вратима већ измилиле девојке. ГТо сниским, дрвеним праговима и малим, троножним столицама, иосједале испред врата многе бабе, разне тетке, ујне, стрине, па, отнрући се око уста чистим, бијелим јаглуцима и миришући шебој и фесмеђен, што су у њима умотани, шапћу, разговарају се: а иза љихових леђа, иза широких каната, ишараних великим клинцима и окићених алкама,