Дело

СТОЈАИ МУТПКАША 243 провирују мале, љепушкасте главе дјевојачке. Фесићи им^* окићвни бисерним гранама или умјетничким цвијећем, пбмоле се често нута и мимо канат, да се одмах сакрију, акод?е издаљега помоли какво враголасто момче. Сто.јан и Бо^ко нијесу се много осврћали на љепша врата. ЗТи су да су тамо газдинске дјевојке, па их стид било и да гледају. Чак ако их је која и повирила, они нијесу смјели погледати, него су ишли оборене главе, као да су изгубили нешто. Тек примакнувши се Пексиној махали, како је неки назваше, почеше корачати слободније. Махала ова није се могла похвалити ниједном љепшом ни наочитијом кућом. Ту су биле више као колибе, заостале ваљда од претпотопскога доба, накрпвљене, окрхане, са читавом доњом половицом пропале у земљу. Авлије око њих некалдрмисане, блатњаве, препуне омањих локвица, по којима газају полунага дјеца и брчкају се старе, прљаве патке. Врата полугњила, стара, — многа и без каната, — прозори полупани, чађави, искрпљени хартијом или зачепљени старим крпама, чији дроњци висе напоље, низ зарђале демире. Испод трошнпх, полуоткритих стреха гуче силесија голубова; око прозора, у пукотинама, цврче врапци. II сокаци су туда уски, тијесни, мрачни, прљави, препуни ситних и крупних камења, који вјечито запињу за ноге. Све када не би знао, човјек би већ по овоме могао познати да у тој махали живи сама сиротиња. — А овђе баш има лијепих ђевојака! — прошапта Бошко. — Овђе што има једна... ја је добро знам... ама, брате, к‘о вила нагоркиња. Он намаче капу на чело и, коракнувши још неколико пута, показа Стојану на једна крива врата, иза чијих камата провириваше једно дјевојче, са свим осамљено. — Ено је! — рече. — Да је видиш, па да ти стане памет! Дјевојче, опазивши их, осмјехну се и брже се сакри за канат, али је Бошко предухитри и уприје руком у њега, не допустивши, да га сасвим затвори. — Зар се баш са свијем сакрити од нас, а? — рече јој пријекорно. Дјевојче не одговори. Дело књ. 29. 17