Дело

‘244 Д Е Л 0 Не стиди се, — опет ће Бошко — ово је један мој јаран, а видиш да је и он кршан. Па јаче уприје у врата и отвори их. — Изађи, да те боље видимо, — рече. — Нијеси ругоба, да се кријеш. Дјевојче се опет осмјехну и указа се. Мадена, пуначка, облих румених образа сајамицама, сочних, румених губица, малога, нешто напућенога носића и крупних црних очију, изнад којих се високо повијале широке обрве. По бијеломе, као од снијега, челу попадали чупи црне косе, закићени карамфилом. Стојан устукну кад је опази и дуго времена гледаше је, не зборећи ништа и ие трепћући очима. А што чупаш ружу? — запита Бошко, само да нешто рекне, опазивши како је међу ружичасте прстиће стисла једну ружу, па јој кида листиће и расипа их по тлима. — Шта ћу друго? — запита она, погледавши га. Ех, да сам ја ружа! — уздахну Бошко и некако мученички преврну очима, да у мало и Стојан и дјевојче не праснуше у смијех. А ја би волио да сам карамфил, — упаде Стојан. Дјевојче порумени, обори очп и, некако нехотице, дохвати се за онај каранфил у коси и извуче га. Дај ми га! — замоли Стојан, ируживши руку де га прими. — А што ће ти? — Да га метнем под главу кад легнем, да слађе спавам и да те спијем. Их! — цикну она и удари га карамфилом у лице. Стојан ухвати каранфил и, са чудним поносом, зад.јену га за појас. Затим погледа у Бошка, који бијаше поцрвенио смишљајући да што паметно каже и немирно се једним раменом чешкао о канат. А да ти мене снијеваш, ево ти шебој, — настави < 'тојан, иружајући јој гранчицу шебоја, што је убрао у авлији кад је пошао у шетн.у и ненрестано је држао у руци. \ зар се не може без цвијећа снијевати? иита дјевојче, примајући шебој. за-