Дело

СТОЈАН МУТИКАША •245 Може, ама је ‘вако сан мириснији! ч**Бошко пакосно погледа у шебој, па узви обрвама. 'уг Баш имаш лијепе папуче! — рече, не могавши нипгГа .друго смислити. ч&јЈ? Ето... — одговори она. — Душе ти, ђе си купила? Дјевојка прште у смијех и, тресући се, опет се сакри за канат. Засмија се и Стојан, окрену се у страну, да отаре сузе, које му иалетиле. — Нијесам ја махнит, да ми се смијете, — кресну Бошко и љутито удари лактом о канат. — Ако нијесам Златоуст, нијесам ни ружно рек‘о ... — А што питаш за папуче? — одговори она. Нећеш их, зар, себи куповати? Бошко јој окрену леђа и мргодно гледаше низа сокак. Стојан је посматраше и даље: и папуче јој и гранали димије и малу јечерму, између чијих пешева бијелила се танка, провидна кошуља и сакривала младе, напупчале дојке. II, гледајући, осјећаше у прсима пријатну топлину неку и радовао се, што је дошао. — А долази ли ти пуно момака? — запита је, након дуже почивке. — Што питаш? — дочека она. — Па... ја би волио, да ти само ми долазимо. Она обори очи и поче се играти шебојем. — А што? — Па тако... Волио би, да смо ми сами. Бошко се окрену и опет удари у канат. — А да и дођу, ја би свакоме пребио ноге! впкну. — Свакоме! — Ти и јеси инаџија! — окоси се она. — Макар и инаџија, ама би свакоме пребио ноге! У мене нема тамо-амо, вего одма по глави... Па дохвати Стојана за руку и отрже га од врата. — Хајдемо! — Ђе? занита Стојан, затежући се. — Не питај, вего хајдемо! Доста смо стајали! И крену низа сокак. — Добро ђевојче! — рече Стојан, прикаскујући ■за њим.