Дело

X Р 0 Н И К А •297 А Дон Гамец има ћерку Химену, благородну лепотицу, због којб се копља ломе и залажу младе јуначке главе. Дон Родрпго п Химена воле се силно и безумно, као Ромео и Јулија; али кад је небо било тако милостивно, да избегне трагедијуТб да, ведро и насмејано, веже руку за руку и срце за срце? Фернандо, краљ од Кастплије, високо ценећи заслуге славом увенчаног старца, поставља Дон-Диега за гувернера своме снну, принцу од Кастилије. Та висока част изазва ниску завист у грофа, оца Химениног, и он у очи вели старцу, да је од њега заслужнији и бољи. Дон Диего опет велича себе, и додаје, да га је сам краљ одликовао том почашћу. Но он тој части хоће да дода још једну, да светом везом споји своју кућу са грофовом: он проси Химену за свога сина. Гроф бесан, пакостан. Упућује старца да поучава принца Марсовом запату, да му буде живи пример у ратничким напорима онако, као што би он то могао. Али Дон Диего има и прошлост своју и исторпја живота његова паучиће принца војничким врлинама и витешком моралу. А ко ннје могао добитн то високо одликовање и не заслужује га! Та је реч п сувише за увређену сујету, и грофова рука, у манитом забораву, паде да осрамоти седу главу краљевог изабраника, тога „лудог старца“. Дон Диего потрже мач да опере осрамоћену част, али му слаба рука клону, малакса. Лепа је јадованка старчева, лепа чак и у овој мојој сувој прози: „Да поманитам, да очајавам, о душманска старостн моја! „Зар ми је дуги живот на то био, да поругу дочекам ову? „Зар за то ми побелеше власи у ратничким напорима, да данас дочекају бешчашће лаворика мојих? „Мишицо моја, коју је с дивљењем ценила Шпанија цела; „Мишицо моја, која си безброј пута отаџбину ми спасла; „Толико ли си пута утврдила краљевски престо у њој! „А мене издајеш, ево, и ннси ми више од помоћи! „Сверепа успомепо прохујале ми славе: \ „Дело лета толиких, ево те за дан збрисана! „Достојанство ново, кобно срећи мојој! „Бездани узвијена, са које је сурвана част моја! „Могу ли гледати графа, како ликује над сјајем вашим? „Хоћу ли умретп неосвећен илиу стиду проводити дане своје!