Дело

СА ЈАДРАНА 2 5 Оровнпк, чија су се градска платна н тврђавпце са зупчастн.ч кудицама већ внделе. II мнло ми је н тбшко ми је било кад сам угледала овај у прошлосхи славан град, којије н сад жижа онамошњем Српству. Овако ми је исто било кад сам н Скопље угледала. Да ли сличндорду&ћаја или што се Дубровник јављао исто онако као на дивној Муратовој слици „Долазак Душанов у Дубровник", изложеној у сали наше Велике Школе напоредо са сликом Паје Јовановнћа „Крунпсање Душаново у Скопљу“ — тек овог часа, моја је мпсао истим покретом срца везала н Дубровник и Београд и Скопље. А кад смо стали ногом на дубровачко земљиште, учинило мп се као да видим духове Гундулића, Златарића, Качић Мпошића и дубровачке музе — Цвете, и прпчинн ми се као да чујем онога који ми је пре 19 годнна својим предавањима о њима будио у срцу љубав за тај лепи, славни део далекога српског рода — нашег уваженог професора књижевности г. М. Пванића, како се, онако тнх, одушевио па нам лагано декламује: Расти, растп. о слободћи, Дубровнпче. растн веће; Растп небу граде угоднп, На велпке честп п среће! Хвар. Шпбенпк, Задар равни', Котор. Трогпер, Спљет храбренп Твој ће вазда урес славни У велпкој држет' цпенп. Далматпнскпх свпех градова Свпетла круна тп ћеш бптп, Дворит' те ће п частпти. Мало велпм: тво.ја слава Прострпеће се п тва дика Прико славниех свпех држава Словпнскога од језика

А оно Само је моја Олгица нонављала цитате из „Иавлимнра" досећајући их се. Као награду за ово уживање, ухватим је под руку да чвршће стојн на ногама, па одговарајући јој на њен монолог Гундулићевим: „Верна друго, са мном ходи Пут славнога Дубровника, Гдје се госту у слободи“... неће да за.мерп. Одемо п поткрепимо се јелом, па смо затим селе у кола н одвезле се у Груж, пристаннште дубровачко. Овде смо