Дело

404 Д Е Л 0 губила нигде п нпкад, чак кад ,је било само њих двоје сами. А оц као истннскн парвенп, којн .је узео за жену кнегмњу, баш је зато и заволео што му је она тако пзгледала п шго је он има. Марина је стаде испитивати где су нровелп доба после венчања, а она .јој рече „па имању мојега мужа“, и то таквим гласом, као да је то имање бпло његово од девет дедова. После тога је додала да ће на страпу ићи тек после годину дана, кад њен муж довршп неке своје послове, а међутпм ће на лето ићи опет „на имање“. — Волите ли село? — уппта Марина. — Мама моја волп — одговори г-ђа Машкова. — А је лп вам се донао Кремјењ? Јесте. Само прозори на кући као на стакленој башти. Мала оканца! — Истина јесте — одговорп г-ђа Полањецка — али кад се та оканца разбију, може их свакп стаклар онравитп, а за велике ваља слати чак у Варшаву. — Мој муж велп да ће да зида велику кућу. Г-ђа Полањецка полако уздахну и окрете разговор на друго. Почеше говора о заједннчким иознанпцима. Из говора нзађе да је г-ђа Машкова била некада заједно на часовима играња с „Анетком“ Основском н њеиом млађом рођаком, Линетком Кастелп, да се знају добро и да .је Лппета још легниа од Анете, а уз то слика, и пма пуну свеску својих стихова. Г-ђа Машкова .је чула да се Анетка већ вратнла н да ће Лпнета седети с њом у нстој внли чак до јунија, а с њом п њена тетка Броничова... „и да ће то бнтп особпто добро, јер су оне све тако љупке!“ А Полањецки и Машко изиђоше полако у суседну собу п разговараху се о тестаменту г-ђе Плошовске. Могу тп рећн да сам управо испливао, а био сам иропао до гуше — рече Машко. (НаставиЋе се)