Дело

СКУПИ ЧАСОВИ А. П. ЧЕХОВ Незнаље туђих језика прнчпњава образовану човеку велику неугодност. Воротов је то јако осећао кад је свршпо уннверзнтет и кад се као свршени кандидат отпочео занимати научним радом. — То је баш страшно, рече он задихавшп се, то је ужасно! Не познавајући језика мени је као птпцн без крила. Просто морам тражити учитеља. II он се реши, да пошто пото победи урођену леност и изучи француски и немачкн језик, те поче тражити учптеља. Једнога зпмскога дапа по подне, кад је Воротов седео у своме кабнпету н радио, лакеј му јави, да га тражи нека госпођица. — Нека изволи ући — рече Воротов. У кабинет уђе млада, по пајновијем кроју кокетпо одевена госпођнца. Представп се као учптељица францускога језика, Алиса Оспиповна Анкет, и рече, да је дошла по препоруци једнога од његових другова. — Врло ми је прпјатно, седпте, рече јој Воротов заднхавши се п прнкривајућн оковратннк своје ноћне кошуље. (Да би лакше радио, он ,је увек седео у ноћној кошуљн). Вас је упутио мени Петар Сергијевић? Да, да, ја сам га молио... Врло ми је пријатно. Разговарајући се са г-цом Анкет он је стидљиво и с љубопитством посматраше. То је била права, врло лепа Францускиња и још врло млада. По тамно бледом лицу, по кратко таласавој коси, по не-