Дело

СТОЈАН МУТПКАША 51 I Анђа приступи Стојану и положи му руку на раме. Подај му што, — рече шапатом, — па нека се одма врће у село. То је најбоље!... - А колико би му дао? — запита и Стојан шапатом. — Подај колико хоћеш... То ти боље знаш... Стојан се измаче у ћошу, извадп из њедара кесу и, као мислећи се и застајкујући, одброја неколико талира. С чујеш, — рече, окрећући се Јовану. — Ево ћу ти дат' нешто, ама да се одма врнеш у село. Овђе никоме не казуј, да си ми брат... Ирими паре, па одма пут за уши... Јован скочи н десном руком дотаче се капе, као војнпк, кад поздравл.а. — Разумијемо, — рече. — Ама ни часа да не останеш у шехеру. — Ни часа! Па узе. новце п сасу пх за појас. — Збогом! — Збогом! На вратима собним опет застаде и окрену се. Не бегенишем ти ни мало шта сн урадио са Мнлошем, — рече. — Продали су му и кућу и земљу н све за твој дуг, а вриједнло му је три пут више... Виђ о сам, како га ђендарн ншћераше нз куће... Врнште му ђеца, до неба се чује, и привијају се уза њ, а он пао по кућњем прагу, па га љубп и јеца... јеца... камен да расплаче... Оно ти шг мало не бегенншем. — Ти гледај свога посла, — окоси се Стојан сурово, окрећући му леђа. — Разумијемо, — одговорп Јован н опет се дотаче капе. — Ја сам то 'нако каз о, јер то ја не бегенишем, макар што сам угурсуз... П збогом остајте!... V здрављу се онет виђелн!... Па скочи с прага, подврисну весело н оде нз авлнје. — Ех, видп несретнога сина, — нрогунђа Стојан, ходајућн ио соби. — Какав је, хоћаше ме обрукат' нред свијетом... Шта би ја, да је поч о прнчат' у чаршнјн, да ми је брат?... Шта бп? Ништа, одговорн газдиница мирно. — Зар сн ти крив, што је он 'накп? Ко теби зато може замјернт ?... Ја сам тп рекла, да га вратпш у село само због тебе, да се тн не љутнш, а нпјесам мпслила на свијет... Опет ућуташе. Стојан се мало зачешља, очетка фес н салту, па не погледавпш впше Анђу. изађе у чаршнју. Хтио се на