Дело

256 Д Е Л 0 говорио Швнрскому: да му се неће да лежи у подруму. Сандук лако спустише кроз железиа врата до средине, после жене погледаше горе, уста им почеше мицати шапћући молитве, и мало носле оставише Букацкога сама међ дрвећем што шушти, тицама што цвркућу, оставише га милости божјој. Госпођа Емилија и Полањецки одоше после до Литкина гроба, а остало друштво чекало је на њих у колима пред гробљанском капијом, јер је тако хтела госпођа Основска. Полањецки се сад могао уверити, на Литкнну гробу, како је силно синула у његовој души и нзгубила се у тами, она, коју су они некад тако волели. А некада, кад год би дошао на гроб, увек би се бунно нротнв смрти н није се мнрио с њом, осећајући непрестано исту јачину жалости. Сад му је нак изгледало некако сасвим прнродно што она тако ту лежп у хладу од дрвећа, у том гробљу. Осећао је некако да је тако морало и бити; она је престала бивити за њега нешто што је одиста ностојало, него остала само као пекп мили становнпк у његовим успоменама, нешто онако као што је спомен који оставља днвна музика. Можда би се сам на себе расрдио због тог да ннје вндео: како и госпођа Емилија устаде, пошто се помолила Богу, а на лицу јој је била нека угодна нобожност и у очима јој не беше суза. Нидео је само да она изгледа као да се сад придиже од велике болести, како се тешко диже после клечања и како се у ходу ослања на штап. Она је била дакле већ на прагу оне тешке болестп, која ће је оборити у кревет, а после и у гроб. Пред капн.јом гробљанском чекали су на њих Основски. Госпођа Основска замолила их да изволе сутра на прс.тен, а после „ко бн миловао“ н до летњнковца. Швирскн седе са госпођом Емилијом у кола Полањецкога, неко време ћутећи .је -прнкупљао утнске, п најзад рече: Како .је то само чудно! Дапас смо били на погребу, сутра ћемо бптн на прстену.; смрт покоси, љубав засеје, н то вам је живот! (Наставпће се)