Дело

СЦНПИОНОВ САН •263 преДузмев управу над војском, стане он нападати на град Кар1ДОиАу, заузимајући поједнне делове тога града, док напослетку није.заузео и тврђаву. Тако Картагина падне 136. године пре ХрПста после јуначкога отпора грађана њеннх. По повратку ^н%ед>*гу у Рим дочекају га с великим почастима. Године 142. био је ценсор и у ценсорству се одлнковао озбиљношћу и строгошћу, сузбијајућн раскош, а носле тога ишао је у Египат и Азију као сенатски посланик да испита стање у* тим покрајинама. Године 134. постане опет консулом и добије заповест да с војском нде у Шпанпју и угуши у њој устанак. Прво поврати ред у војсцн. па онда нападне на варош Нуманцију, коју после упорне одбране грађана њених заузме и разори 138. год. пре Христа. У том настане реформнн покрет браће Граха. Сципион Афрнканскп млађи био је њихов зет и он није одобравао њнхове намере не из начела, већ због бојазни од унутрашњпх немира. Кад је Тиберије Грах 134. год. пре Христа постао трибуном, предложи закон о поделп земље, који ннје ништа друго до обнављање Лицинијева закона од 367. год. пре Христа, по ком ни један грађанпн не бн могао нмати више од 500 .јутара земље. Како је Сцнпион био противан реформама браће Граха, то он стекне многе непрпјатеље у народу и једнога јутра 129. године пре Христа нађу га мртва у његовој постељи. Сцнцион је до смрти био здрав човек и због тога се мисли да га је убио некн политички противник из странке браће Граха. „Убиство Сципиона бејашеи, вели Момзен, „демократски одговор на аристократске крваве призоре у храму верностиУ Народна странка, бојећи се да не буду окривљене њене вође Гај Грах, Флак и Карбон Папирије, не донусти судске нстраге н тако се не дозна, ко .је убио Сципиона. Сципион је био врло образован и племенит; оплакивао је судбину града Картагине, који је сам он разорио, помпшљајући на негдашњу судбину града Рима, којпје био веома искварен. Бпо је знаменнт као беседник и темељан познавалац грчке књижевности и философије. Цицерон није могао наћи подесније лнчности од Сципиона Афрнканскога млађега, за кога Момзен на једном месту своје историје вели ово: „Римска историја познаје не.једног оштроумннјег човека од Сцшшона Емилијскога, али ни једнога, који је њему једнак у моралној чистоти, у потпуној политичкој несебичнести, у најплеменитијој љубави према отаџбини, може бити и ни једнога, коме је судбина трагпчнцју улогу одредила. Сципиону је било