Дело

-104 Д К Л 0 Браца, — тихо занита, мати, — а шта стаје пут у нностраиство? Најмање три хпљаде... — одговори у.јка плачним гласом. — Ја бих отпутовао, али где да нађем те повце? Ја немам нн паре!... Пф... горушпца! Он се заустави, суморно п невесело погледа кроз мутно окпо и оиет пође. Наста ћутање... Мати дуго гледаше у икону, пешто премишљаше, потом се заплака н рече: — Браца, ја ћу вам датн те три хиљаде... Кроз трп дапа величапствепе куфере послаше на станицу, а за њима се одвезе п тајпи саветпнк. Праштајући се с матером он се заплака и дуго пе могаше одвојпти своје усне од њене руке, а кад седе у кола лпце му се разведрп од пеке детињске радости... Сав светао, срећап, наместн се угодније, ноздрави маму још једанпут руком, и тек, изнепада заустави свој поглед па мени. Лице му изрази врхунац чуђења. — А откуд овај дечак? — запита он. Ово ннтање веома доведе у неирилику моју маму која ме је онако уверавала да је ујкицу на моју срећу Бог иослао. Али мене се таква питања нису тицала. Посматрао сам срећно и детињски радоспо лице ујкино, и од некуд било ми га страшно жао. Нисам могао да се устрпим, него ускочим у кола и жарко обгрлпм овога човека, лакомисленог и слабог као што су и сви људи. Гледајући му у очи и рад рећп му штогод пријатио ја запитам: — -Ујко, јесте ли ви бар једном били у рату? — Ах, ово је мио малиша... — насмеје се ујак љубећи ме; — мио малиша, тако ми Бога. То .је све тако природно, пуно живота... тако ми Бога... Кола се кренуше... Гледао сам за њима, и дуго сам слушао у.јкино последње „тако ми Бога“. Превела К. Цветк.