Дело

ДВЕ ДРУГАРИЦЕ 217 Селена се, готово, ни у чему нпје променила. Лепа, као што је и била. Њене црне, велнке очи, као да су, годинама, живље постале. Јованка пак, каодаједоста омршавила. Једно дете на грудима, друго је држи за поле а треће бауља по соби. Али јој лице још пуно свежипе. Још се она увек онако безбрижно смеје и кад год се насмеје, опај њен детињски осмејак буди у теби пријатан осећај симпатије и желео би некако, да је гледаш, како јој осмејак непрестано лебдп на уснама. 1\ — Знаш, шта, Јованка! — Шта, рођо? — Ја ти завидим. Ти си срећна с твојом дечицом. Ја сам се зажелела бебе. Моја ћерка рђаво напредује. После оног несрећног великог кашља многомије похудела. Омршавело дете, побледело. Слабо што п једе. Доктор нам не избија из куће. Појавиле се око врата неке зле гуке. Вели, шкрофуле. Кљукамо је некаквим лековпма али слабо помажу, ништа се видно не поправља. Доктор нам саветује, да извадимо дете из школе, да идемо с њим, некуд, далеко, тамо на море, да проведемо све лето. Па се брпнем. Да ми је бар ово дете здраво... Овако... тешко ми је... И Селена бризну у плач. — И сама сам крива, продужиће пред другарнцом. II мати ми је крива. Она ме зацрни. Она ми забрани да дете дојнм, да би се одржала у младости и лепотн, тешко мени! Дете мн отуд болује. Нисам га подигла. Ко зна, хоће ли мн жнвети!... Па учнии и други грех са мном... Грешна била предБогом... А ја бих имала сад дечице као и тн... — Немој тражити, Селена. Бог је милостив. II обе плакаху. VV Била је дугачка зпма. Још о Аранђеловудне пао велнкн снег, до више колена. 0 Божићу стегла цича, иа никако не попушта. И колико год божјег суичаног дана попусти, ноћу