Дело

'2*2(1 • Д Е Л 0 чега се Селена у детињству плашила а и сад, боји. Никакве пометње око спремања, све мора бити у свом реду. Не обраћаше ннкакве пажње на отупели поглед Селеннних влажннх очију. Селена знађаше, да све то чини она из осећаја велике дужности, свесна тога, да јој се па исти пачин врати подушје, кад наступи време за то. Проста церемонија, која обвезује свакога, да се свакој дуиш учини, без обзнра на почињене грехе, нокајане или непокајане. У глави Селениној ројаху се тужне мисли, које .је час одвођаху у безбрижну нрошлост с радоспим тренутцнма срећне младе матере, а час је догањаху до свесног значаја њене прнтешњене душе и нразног срца. Гледа на ову гробну ливаду, где је по гробовпма засађено шарено цвеће, које се иреливаше из једие боје у другу н чији мирис треба да усталаса у ојађеној души, као иеку утеху за изгубљеним животом. II она ће псто овако украсити овај гроб трошне земље, која покрпва њену милу једннпцу и ту да никне цвеће, дајој мирисом тумачп иодземну судбину њене ћеркице, кад год јој дође на гроб, а после јој се мисли размакну у неверицу... Све једно је то, а бнло цвећа а не било. Настаће зима и лед. Двеће ће увенути. Нестаће га. Па опет га подизати!... А греси остају исти... Све је то сушта истина, горка обмана... Нема ту бољитка... Грехови су неизгладивп... II замириса трава а ветрић разнесе дим из кадионице... ...II цвеће и све понуде и понова молитва и присуство њене матере са почињеним гресима — све једно исто значи и би јој сасвим обпчно нешто, кад поп најпосле узвикну: вјечнаја памјат!... VII ...Пренула се тек, кад су пролазиди поред куће удате ћери Јованкине, која беше истрчала, позивајући их, да се сврате мало у носету. — Не ваља се, с гробља млади у посету, рече Селена. Немам кад, рођо, узвикну Јованка својој ћери. Чекају деца код куће. Д-р Станоје Нешмћ