Дело

246 Д Е Л 0 па ту номисао налазио је подстрека за распаљнвање своје жудње и па даље. Међутим сад му је било врло неугодно, морао је издржаватп разговор, који штмало ннје био згодан тада за његово душевно стање, и одговарати Машку о том шта и како намерава Завиловски да уредп своје ствари, и о другпм слпчним стварима. Већ се поче праштатп, али ире него што ће отићи обрати се Машку н рече: — Некн ме пси нападоше путем, а заборавио сам свој штап; дај ми твој. Нису њега никакви пси нападали, али је желео поиИо пото да остане на само ма н на минут са госпођом Машковом, те кад Машко нзађе, брзо јој се приближи и прозбори неким пригушеним, неким туђим гласом: — Видите ли, госпођо, шта бива са мном? Она је одиста видела да је он узрујан, да из његових очију сија зажарена жудња, п да му се ноздре шире, те се наједанпут узнемири, обузе .је страх, али су њему у ушима зујале само њене речи: „Он се враћа“, а осећао је само једно: што буде нек буде; — и тај човек, који је пре минут два говорио сам себи: да треба умети чекати, тај човек сад стави све на једну карту у једном једином тренутку, те шану : — Ја вас волим! Она стала иред њим са спуштеним очима, као глухнута, као да се претворила у камен, под уплпвом тих речи, од којих је ваљало да већ отпочне неверство, а нова еноха у њеном животу. Само нешто беше окренула главу у страну, као да се труди да избегне његов поглед. Наступи ћутање. Само се могло чути нешто задихано дисање Полањецкога. Већ се у оближњој соби чу шум Машкових ципела. — До виђења — до сутра! — шанну Полањецки. У самом том шапату било је нечега заповедпичкога. Госпођа Машкова стајаше непомнчна, са спуштеним очима, као кии. — Ево ти штапа — рече Машко. — Сутра рано идем у град а вратићу се тек увече. Ако буде лено време обиђите ову моју испосницу. — Лаку ноћ! — рече Полањецки. Минут после већ је бно на нусту путу, осветљену месечином. Учинило му се као да је изишао из пламена. Она ноћна п шумска тишина иекако је тако била супротна његовој узру-