Дело

Д Е Л 0 ‘2.48 лико нраво толико и неморално. У колико је почињао трезвенпје мислити, у толико се внше чудно својој властитој поквареностп. Он је у свету виђао много зла и прљавштине нод видом углађености н финоће, знао је да се ова поквареност створила некако под упливом лоших књижица, право становања. Али се сећао да се бупио увек протнв тога, да је хтео за своје друштво простоту и просте обичаје, у убеђењу да се само ка таквим осповама може развити друштвена чистота и снага. Ништа га ппје више плашило за будућност, колико оио извештачено зло са запада, које је бачено на јаковпо тле словенско, и на којем је изникао болесни цвет дилетантизма, безобразлука, немоћи и вероломства. Сећам се како је често кривио за то час внсоке финансиске кругове час аристократију но крви и често је на њих пападао без милосрђа. Садјепак осетио: да ко живи у таквој димљнвој атмосфери мора бити носут чађу. У чем је он то као бољи од друглх? У толико је баш и био гори од оних што су нотонули до гуше, што они нису били хппокрите, нису варали сами себе, нису прописивали другом правила и нису се правили као да су они идеал духовно здрава човека, нежног мужа, оца — мустра за углед. Нросто му дође да не верује да је он она.ј човек, који .је могао волети идеалну пријатност једне госпође Емилије, који се истински обећао Марини да ће бити честит муж, н којега су већ ценили са јасних ногледа — као човека у којега је карактер челнчнији и исправнпјн од свпх других људи. Он челичнијега карактера?! Тај челик је био обмана, који је поникао из те околности, што иије ни стављан на нробу. Ако је идеално, братски волео госнођу Емилију, ако се одупро кокетовању једне госпође Основске, тојебило зато што оне нису будиле у њему онај зверски нрохтев, какав је у њему пробудила она лутка црвених очију, коју је од себе отурпла његова душа, а којој су наглили његови осећаји. Тада му је пало на памет да нн његови осећаји према Марини нису никад ни били пуни честитости него онака иста животињска жудња. Навнкнутост га мало дотерала, али га ово стање Маринино вратило тамо куда је могао, н вратио се без икаквих скрунула, није прошло ни пола године од вепчања. Изишавпш од Машкових он је осстио да ,је бедник, а сад се ноче нагло уверавати, да је то у много већем степену, него