Дело

ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ Да лн ћу моћи Јанку — дичном покојнику, узору нашем, за жпвота слави, а сада вељој тузи нашој; да ли ћу моћи, велпм, пред овим тужним и тако многоскупљеним светом српским у вечити опроштај у славу и спомен Његову сплести венац народног признања н народне захвалности онако, као што то има пуно ирава од нас да тражи она његова велика, бескрајна, неизмерна љубав према милом народу му српском? Не. Немогуће је то мени. А тешко је и бољем од мене, јер: „да је перо кано впта јела, лист папира као свет широкн, а мастило кано сиње море“, па се још ни онда не би могла онисати та његова велика, та бескрајна, та неизмерна љубав и заслуга по књижевност српску. П теже ми је још н за то што морам, са овог, данас тужпог и свечаиог места, осећајући сву слабост речи својих, тебн сакупљени зборе у облику неког посмртиог говора, у виду неких утешпих реченица, да објавим смрт Његову. Јер умро је тај племенпти човек, тај велики књижевник, тај одличнп патриота срнскн, који нам је и који вам је познат бно као: Јанко Веселпновић. II звоно са торња глоговачке цркве, које је сам ' ,> ■ л Ј:.г ; . ННЦ ' — л ■