Дело

ОСТАЦИ ИЗ СТАРИНЕ 11 изашао из канцеларије, оборене главе, замишљен, забринуг, молећи се у себи Богу, да премести овог шефа или њега, н да се тај ћир Мика никад не појави. II Дани су пролазили, времена се мењала; нови чиновннци и шефови долазили и одлазили, али он је увек остајао исти, као и прилике, којима је био опкољен. Ако није био грђен, он је био исмејан. Измишљало се сто начпна, да му се улије страх, под којим је он тонуо и грцао за дуго времена, као са проклетим ћир Миком, који се никад не појави, а чије му име, с претњом спомињаху сваки дан, да се већ на њега навикао и са мање страха нримао опомене. Па, постепено, са службом, са новим познанствима, развијала се и код њега воља за науку и знање, које опажаше код свију, само код себе не. Он грабљиво хваташе сваку реч и набациваше је на своје мисли, које их примаху онакве, какве су, спуштаху и слагаху у своје бескрајне изворе, те, у појединим приликама препирке и разговора, он од ове нагомиланости осећаше тегобу и терет и свакојако тражаше начина, да п он проговори. Па једном, из доколице, развио се жив, буран разговор. Препирка не имађаше правилан, одређен ток, већ испреламан, повијан за струјом појединаца. Говораше се и о лепоти. Јанаћко се сав згрчио. Руке ставио на колена, главу оборио и испод очију посматра све редом, докнаједном, у сред разговора, изненада свима поче: — Лепоте господо има од три врсте! Сви га погледаше изненађено, а један га упита: — Које су то, Цинцо? — Ове су. Права лепота, оншта лопота и лепота појединаца! — Па онда, смотривши, како га сви гледају зачуђено, он се окуражи и продужи: Нрава лепота се сваком допада, лепота општа је природна; а појединаца за појединце! — Браво! — рекоше му, машућн главама, као зачуђени, а он настави, укочено гледајући пред себе: — За лепоту треба здравље. Здрав човекје лепши од болесног. Јехтичави су ружни. Од јехтике се човек најбоље чува у вароши, која је пуна прашине!...