Дело

354 Д Е л 0 „Кад си је видела? Где?“ „Баш кад сам ишла Ивану Николајевићу... Идем, рекох, к њима... Они су ученп људи... Нису глупи к’о ми... Можда ће ми знати дати неки савет... Тад је и Дуњаша кренула у мајдан, говори: „Морам у ковачницу, да потражим Андрију то јест за тебе — да расппта“. „То је оно што она није долазила у ковачницу. Осуђеници ми рекоше, да су је видели да је отишла горе на брег. Стражар је са њом и говорио. „Куд идеш, Авдоћа?“ питао ју је. „Идем, рече му она, да наберем цвећа, да дам Андруши при растанку“. II онда оде низ брдо. У први мах нисам им баш нн веровао. Осуђеници тек којешта брбљају... Хоће да се са мном шале, исмеју... Зато сам најпре овамо и дотрчао. Али сад ми се чини. . .“ Подусдиха удари у плач. Ја се брзо обукох, оставих Тању код куће, те сам иотрчах у казнени завод. Бусова не видох више на улици. У управниковоме стану наиђох на велику галаму. Костров је викао као нека помамна животиња у дворишту. Он се издњ раше на чуваре најпогрднијим речима које се не могу изрећп, још и тада кад је мене угледао. „Ниткови, обешењаци! Све ћу вас у ланце оковати. Оставићу вас у апсанама док не пструнете, бићу вас док не цркнете... Ох, немам времена сад да се с вама забављам“, рече мп набусито, мало ипак ублажн промукли глас и гледаше да нам се не сретну погледи. „Немате ни појма шта се све овде догађа. Хоће да ме доведу до оптуженичке клуне ови ннткови. Ја сам им, ето видите, благовремено саопштио наредбу за трансиортовање у Сахалин... Из моје доброте, знате... Управо требало је да им тек на дан премештаја, ето данас, ово решење прочитам, те да одмах наредим да се сви ти сумњиви позатварају... Тако ми је чисто и јасно речено, наређено... А ја мишљах: нека, и они су људи. Треба им дати времена да се могу спремити... Увек је боље раднти мало човечинје... II ето како ми нпткови захвалише! Зампслите, ноћас су мп умакле две девојке са својим љубазницима. А сад ко ће за све ово имати да одговара, ако вас смем нитатп? Ја, и пико други! Алн ја ћу пх већ наћи па макар били иа дпу мора, п, на мој ризик, бићу их док пе цркну! — II ви нешто вредите!“ окрете се Костров поплашепим чуварима, „ради чега сте овде? Зашто се нлаћате?