Дело

360 Д Е Л 0 скама нем н непомичан, с обореном главом, предан дубоким мислима. Кад сам се дигао са мога места и пришао блнже гомили, опет ми паде у очи коса ковачева, која као и пре изгледаше да је покривена пеном од зноја — али то не беше пена већ седина, која се одвајаше од доње црне косе његове, што се сад сасвим добро разликовати могло. „Ваше благородије, овог би лопова требало уапсити", окрете се један од чувара официру, држећи руку на каии. „Тамо, тамо му је место, — том ниткову“, љутито одговори официр, терајући коња у страну. Чувари скочише на Бусова, одрешише му конопац којпм је још везан био, и поведоше га. Бусов им се не противљаше ни најмање. „Андријо, јесте ли је видели?“ ја га упитах полагано, и нежно му спустих руку на раме. Он се устресе, па ме погледа својим упалим мрачним очима и главом ми одговори да јесте. У томе тренутку он више не беше онај лепи, снажни младић, каквог сам га гледао још пре мало времена, то беше сажаљења достојан, изнурени старац. „Колико посла целом свету зададе ова лопужа“, рече чувар обраћајући се к мени, очекивајући одобравање са моје стране. Ја мрднух само раменима и не рекох ни речи, већ их оставих и похитах кући. Пред вече Тању спопаде дрхтавица, за тим поче и да бунца. Она бунцаше о некаквим осуђеницима који су умакли те се сакрили код нас у соби, онда поче о војницима који свуд по селу јуре и неког траже, а бајонетн им се блистају на сунцу. Ужасно узбуђена, непрестано мрдајући рукама, она ме стаде проклињати и молити да некуда идем .. .она плакаше, псоваше, проклињаше. Мене обузе страва при помисли, да може пасти у врућицу, те не знадох ни шта ћу ни како ћу. Ја стадох горко себи пребацивати и осуђивах моју себичност и лакомисленост, ја се заклех да ћу моју сестру, чим прође зима, послати натраг у Русију. Но на срећу моју ја нисам имао више времена, да се дуже мучим са овим беснлодним и ужасним мислима: и дан и ноћ имао сам посла око болесника, користећи се са мојим јадним лекарскнм знањем. Сама судбина имађаше сажалења са мојом