Дело

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ 379 — Нека је н тако... ако је п тако... ипак не разумем, како можеш бити тако суров да допустиш да изгуби каријеру мој брат и да не пожалиш његово часно име... Ја не разумем, не разумем... Тебе ништа не дира, ништа... чак ни сузе... — Сузе ме дирају, али оне ништа не доказују, драга моја... — Но најзад, најзад зар ти не можеш то учинити ради мене?... Ти разумеш — ради мене? Ја ти кажем, да ово и само ово може доказати да ме љубиш... Ово је моја последња реч, и више ти ништа нећу рећи. II после тако силне „последње речи“, Марија Миханловна окрете се и изађе из кабинета. Петар Васиљевић гледаше неко време на врата, која је она са лупом затворила за собом, за тренутак се јави код њега жеља да је врати и да јој још једном образложи свој поступак, ну затим рече у себи: „не, то ништа не помаже, то је некорисно“. II он поче ходати по себи својим обичним лаганим корацима. Но, наравно, било би без основа мислити, да се је овим историја псцрпела. Другог дана дошао је Андрија Михаиловић к Заботовим у тај час, када је Петар Васиљевнћ обично бивао у редакцији. Они се сусретоше на степеницама, када се Заботов пео а Баруљин силазио и при сусрету се поздравише. — Марија Михаиловна је код куће? — упита Заботов. — Да, Масја је код куће, — одговори Андрија Михаиловић и, више ништа не додавши, оде својим путем. А код куће Петар Васиљевић дозна малу новост. — Андрија вели да му је сада потребно нешто мање саопшти му Марија Михаиловна: он може узети за два месеца аконто плате око двеста рубаља. Н тако ако ти такође узмеш двеста, то ће му требати још хиљаду двеста... — Значи да он треба да добије још хиљаду двеста! рече Заботов. — Ну шта ти говориш, Петре Васпљевићу? Где он може да добпје хиљаду двеста рубаља? Остало је до контроле мање од недеље. Знаш, ја просто с ума да сиђем при помисли на то. Слушај, Петре Васиљевићу, изгледа, да си се тн коначно решио, да не учиниш то за мене? — То? Баш то? Да, драга моја, ја не могу то учинити чак ни за тебе. — Принципи? — Назовимо то принцнпима...