Дело

390 Д Е Л 0 Његовим настојањем, његовим прилозима, по његовој је упути у Загребу саграђена зграда, која стоји као ризнпца знаностн и умјетности. Учинио је н то за то, јер је судио, да је то народна потреба, „јер народ, који своја највиша училишта нма, те добро и спасоносно њима управља: тај се народ интелектуално еманципира, а еманципација и ослобођење то наравним н неодољивим начином сваку другу еманцнпацнју и сваку другу самосвојност прије или послије породити мора. За то у вријеме,. кад се народу смрачи, кад му најсветија баштина слободе п напретка у погибао пане, тад обично све оно, што је Бог у свијест и срце народа ставио и залогом вјечитим сваке слободе и среће опредијелио, прибјежиште и уточиште своје у цркви и у највишим учевннм заводима својим тражи, пак уједно и побједу своју прије илп послије налази? С оваквим погледима на задаћу културннх завода могашп владика бити задовољан видећи, како је народ с њиме заједно прегнуо, да у посљедњој четврти XIX стољећа стигне оно, што су му вијекови спречавали. Да није било академије, не би било галерије, којој се и странци, што долазе у Загреб, диве; а да није бпло Штросмајерове галерије, једва би се могло доћи до умјетничкога рада, како га развијају наши умјетници. Поелије отворења галерија слика отворила се обртна школа, из које су полагало излазили млади умјетници, да наставе око онога посла, којије душу ђаковачкога великаша за његова дугогавнјека увнјек заносио. Ови су млади умјетници преузелн на себе задаћу, што ју је Штросмајер намијенио својим културним институцијама уклоннтп предрасуде и размирице и спојити браћу у једну душу и једну намјеру; спојити једну душу, једну крв, а два дична имена. Мајски дани у Загребу ове године нису друго него ресултат, плод онога сјемена, што га је засађивао тридесет година католички владика из Ђакова са својнм помагачима. II крвни противници његове политпчке морали су пред овим ресултатима да умукну. Што сам до сад приповиједао о краљевском раду — како би рекао Љуба Бабић — на културном пољу Хрватске, бијаше галернја слика дјело, што га је он сам замислпо и потпуно крају привео својим џепом п својим трудом. Хрвати су и прије Штросмајера мислилн на академију наука, мислили су и на универзитет — али је морао доћи Штросмајер, да им то изведе., Хрватн су се поносили — како то најбоље показује Кукуље-