Дело

ТАТННЕ ПГИЧЕ 13 — Сјутра-дан, пошто се раздани и попреста рђаво вријеме, оштећене се невесињске стране и промукле горе виђаху покуњене и тужне, као сву ноћ исплакана мати над гробом свога јединца и хранитеља. Мутна и крвава, Неретва се жалостиво вијугаше нзмеђу окупаних херцеговачких брда, као блахор под клизавом и љигавом крљушти између сурих омеђина кроз зимзелени брштан и коприву-жару. Пскрљано и изломљено дрвеће тљаше у смртним мукама по невеселим пропланцима и исквареним висовима, као оборени војник коме је на бојишту топ обје ноге покосио. Примирено Бјеловино Језеро, обагрено крвљу својих житеља и прићућорено у својој котлини, дријемаше и стињаваше се, као изнемогао див коме су и оно једно око саврх главе извадили; а својим раскоканпм валовљем бућкаше о камените обале — као кад се из очајања лупа челом о камен или удара шакама у прси полуђела мајка преступница над лешином ванбрачног плода своје утробе, чијом је невином крвљу мало прије упрскала своје џелатске прсте: само да избјегне срам и стид пред предрасудном свјетином а за Бога како буде. Благај пак са замком и пећином као да непомично куњаше и натмурено пркосаше сигавом прамењу густе магле која га облијеташе и око цикуљастог му врха пзгледаше као хамедија око главе каквог јеменског мујезина — права слика скелета каквог претпотопског змаја кад га милијуни летећих мрава обисколи, или неког старог духа коме је савременост обнеспособила моћ враћања и маштарија. — II отада више нико у читавој Босни и Херцеговини ни једне цигле виле ни једног једнтог Благајлије нити чу нити виђе. Да ли их нечастива неман поби муњама и громовима; да ли их рашћера непогодом и вјетровима; да ли их некако зароби и како их упропасти и оте испред наших очију и између нас? — То је засад тајна за наш смртни нараштај, као и то; да ли ће игда више невесињске планпне вила а Благај орлова угледатп и имати. — II отад окрену неродица у земљу и квареж с поганством у народ, као да се свпјет преврну наопако. Сунце изгуби свој први весели и благодатни сјај; мјесец побуђави и потавње; звијезде се пропасјалучише и стадоше људима намигивати и жмиркасто им се подругивати; пјесма пресахну на уснама, као да се никад није ни рађала; дипле засушише и изгубише свој идилски дилик, а гусле некуд промијенише свој витешки глас