Дело

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ ПРИПОВЕТКА К. Н. ПОТАПЕНКА (СВРШЕТАК) Обично би се посадио у „наслоњачу одмора“, но сада је ходао по кабинету, ослушкујући сваки шум у предсобљу а нарочито звонце. Страшно га је узбуђивала садашња потреба, да ради тајно, чему се није навикао. Не мешајући се у новинарске интриге и навикнут свагда да ради отворено, веома га је тиштала перспектива да говорп полугласно и чак, може бити, и нешто да слаже. II ето, око осам часова, чуло се звоњење и дубок глас провинциског издавача питао је, да ли је он код куће. Кроз један минут издавач је био у кабинету. — Ну шта сте решили, драги Петре Васиљевићу?—веома јаким гласом отпоче издавач. Петар Васиљевић погледа га са неразумевањем. Сувише аанет својом „одсудном мишљу“, он је некако са свим изгубио из вида главни узрок посете издавачеве и у први моменат чак му се учинило, даје гост говорио баш о том, очемјеон мислио. — Решпо... Да, изволите!... проговорн он, но од једном опоменувши се свега, сети се о чланку и одмах се поправи: — Ах, да, да... То ради сарадње? Да, да... управо... Издавач погледа на њсумњпво... „Шта је то с њим? Изгледа, да је јасно, да сам због сарадње дошао, а он као да се о њој случајно сетио... Шта је то?“