Дело

Џ Е М 3 X В II с Л Е Р 331 те речн. Уметник, који не познаје другу уметност изван своје, биће увек једностран, кад буде имао да искаже свој суд о делу, што припада другој уметничкој школи. Овојесасвим нриродпо. Свакн треба најбоље да познаје оно, чпме се иајвећма бавно. Слнкати слике и бити у стању судити о њима две су сасвим разлнчите стварн. Тек када се уметник темељним проучавањем историје уметностп буде припремпо за високи задатак једног уметничког крнтнчара, моћи ће оп правнлније судити о уметности. Иначе ће његов суд бити сличан суду оиог обућара, којн је слику Апелову осудпо само с тога. што обућа на њој ие беше правилно нацртана. Сетимо се исто тако анегдоте о ономе лекару, којије, посматрајући малога Христа на слпци Мадопе св. Систа у Дрезданској Галерији, по очима његовим одредио своју диагнозу н иашао, да би му требало дати пплула протпв глиста; или још боље анегдоте о оној чуварци деце, која пред истом сликом, посматрајући она два анђелчета доле, узвикнула: Неваспитана деца. Види се, да нису имала гувернанте. Свакп види само оно, што њега највећма интересује. Није тако редак случај, а да гласовнти уметници нису, било писмено, бнло усмено, износпли своје погледе на уметност, којој се беху посветили. Велике је мајсторе увек нешто подстицало, да обелодане тајну свога стварања, како би човечанству олакитали суд о себи и о својим делима. Међу новијим исказима ове врсте несумњиво су, и по дубини рефлексија, и ио оштрини схватања, од највеће вредности, они А. Хнлдебранда, једног од највећих савремених вајара немачкнх и Хвислера, једног од најоргиналнпјих сликара, који су игда постојали. Ну и код њих је нсти случај као и код свпх других, који су само једну ствар врло добро познавали. Кад год су се усудили говорити и о предметима, са којима се нису ближе упозналн, они су стално доноспли погрешне закључке. Хилдебранд говори о проблему форме у сликовним уметностима. Сва његова разматрања могу бити тачна, кад се. за полазну тачку узму дела од мрамора, чпју технику он пзврсно познаје, пу она ностају погрешна, кад се прошире и на дела у бронзи. Хвнслер велн, да је уметност наука о лепом, тврдња, која својом тачношћу не уступа оној дефнницији рака: рак је рептнлија пурпурне боје, што иде натрашке. Ова не би била рђава, кад би рак био одиста рептилија, кад би његова боја била пурпурна и кад бн он ишао само натрашке. На другом месту Хвислер, који је це-