Дело

390 Д Е Л 0 принципа: да је лепо само оно што је морално. Као потпуно уметнички производ признавао се, по начелима те Поетнке, „само онај производ, који подједнако делује п на ум и па срце. II сврх свега тога, нова естетичка теорија; дајући првенство срцу над свим осталим странама човековог духовног жнвота, тврдила је чак, да као главан задатак лепих уметности треба признати: нарочито развијање у човеку таког внсоко моралног осећања, које би уносило у срце љубав према добру, а мржњу према злу“. Истичући то естетичко начело, Руска Академпја није у сазнање друштвено унела ништа ново и страно: она је само својим ауторитетом дала снаге и угледа начелу, које је својствено руском гледању на свет и које се доследно примењивало на уметничким производима руским, почевши од прастарих билина о Илији Муромцу па преко средњевековпе аскетске литературе до најновијега времена. Што су после утилистичке поетичке делатности осамнаестога века, после Фонвизинових и царичиних комедија, после Криловљевих басана, Радишчевљева „Путовања од Петрограда до Москве“ и после оштрнх сатпра Измаилова, Долгорукова и Д. Горчакова дошли служитељи чисте непримењене поезије, као што беху Богдановпћ, Жуковски, Баћушков и Пушкин — то се ништа не противи општој поучној тежњи литературе, но је, у извесним обзирима, и то служило њеним сврхама. Да би поетичка књижевпост у деветпаестом веку, кад се јави велики Гогољ са својом школом, могла што јаче и успешније служити соцнјалннм и моралннм принципима, потребно је било да се уметнички, спољашњи, стилски део поетичке вештине потпуно усавршн, како би се после „руска поезија могла употребитп као израз сваког правца, сваког гледишта на свет, без бојазнп да ће (вршећи тај не строго уметнички посао) престати бнти поезија и прећи у сликовану прозу...“ (Бјељински, II, 133.) Да би се то извело, потребно је бпло да три тако велика талента, као што беху Жуковски, Баћушков и Пушкнн, потпуно напусте социјалну и етичку страну песннштва и да се са свим посвете усавршавању уметничке, спољашње стране поезије. II они су тај историјски потребан п важан посао тако сјајно извели, да је одмах после њих руска поетичка књижевност могла помпшљати на стварање светски великих песничких пропзвода, у којима би н садржајна и стилска страна поезије била ћодједнако велика. II доиста, после припремних радова Пушкинове епохе, така се