Дело

396 Д Е Л 0 „Достојевског узнемирује живот, његова материјална страна, његови етички проблеми. Он као да се уклања од лепоте, отмености, насладе. Живот — то је страшно озбиљна, страшно тешка, чак немилосрдна ствар. Коме ту још може бити до љубљења и миловања, или до описивања пољубаца н миловања. Живот је задатак, дуг, обавеза, борба, после које ће и ноге и руке у крв утонути. Отуд у делима Достојевскога ви нећете наћи ни очаравајућих описа природе, ни заносних љубавннх сцена, састанака, пољубаца, ни необично лепих женскнх тппова. Све то Достојевски одриче у принцппу. У свом роману „Бесови“, у лицу Кармазинова, Достојевски је исмејао Тургењева због његове страсти, да црта, на пр., пољупце не онако како они бивају код свег света, но тако да у близнни расте жутилова или каква било друга трава, о којо.ј морате да се објашњавате у ботаници, прн чем и на њој мора да буде неизоставно некакав љубичаст пресенак, којн, наравно, нпкад нико није видео, а дрво, под којим седи тај занимљиви пар, мора свакојако бити некакве неранџасте боје. — Тај је пурнзам, очигледно, долазио од сувише озбиљног, сувише мисаоног држања према животу, који је за Достојевског био пре свега — религиозни проблемУ1 Н. К. Михаиловски, указујући на уздржљивост, с којомје Гљеб Успенски свесно обуздавао своју урођену наклоност ка смешнпм сптуацијама и хумористичкнм фигурама, велидајеон то чинио „из бојазни да не профанише жалосне мотиве несрећних соцнјалнпх прилика рускихУ Читајући „Обичаје Растерјајеве улице“ или „Власт земље“ Гљ. Успенскога, ви осећате да је пред вама писац, који уме да ствара високо уметничке производе н рођена га природа неодољиво вуче томе, но он се не да, неће да да маха уметности над собом, и ствара јединствено мрачне, аскетски сурове, бригом за народпу судбу испуњене пола приче, пола социолошке трактате, помажући се при томе поетским стилом као нечим, што читалац може сасвим и не опажати. Исто то намерно избегавање чисто естетичких ефеката и јака наклоност обрађивању етичких и мисаоних мотива својствено је већини руских песника и критичара друге половине деветнаестог века. „Све наше напредно уметничко стварање скроз је проникнуто моралним питањима“ вели Евг. Соловјев у напред поменутом чланку о Мережковском. 1 Евг. СоловвевЂ: Очеркп пзђ исторш русскоп литературв1 XIX в. Спб. 1903, стр. 481—2.