Дело

398 Д Е Л 0 нпх и моралних питања, остајали у позадини свеопште пажње, док су обични, осредњи, далеко мањи од њих таленти, који су својом музом служили грађанским интересима, „дневној злоби“ — били предмет не само опште пажње (Д. В. Григорович, Ф. М. Рјешетњиков), но чак п неке врсте обожавања (Максим Горки). Но држање целокупне повије руске литературе и њених представнпка према естетичком елементу у поетичким производима најјасније илуструје појава „великог писца руске земље" — Лава Толстоја, с којим ћу и завршити овај овлашнн покушај карактеристике руског уметничког песништва. Познато је да је код Толстоја у седамдесетпм годпнама нрошлога столећа наступила криза у његовим погледима на смисао п сврху жпвота, а у исти мах и на огледало и регулатор живота — на уметност и поезију. У животу, а још више у облику садржиии и правцу у књнжевних производа Толстојевих, опажа се темељна промена. У уметничким пропзводима филозофапесннка нема више оног мирног, самозадовољног задржавања код „поетичких“ мотива, као што то видимо у „Козацима“, у „Сечи шуме“, „Севастопољу“, па чак и у „Ани Карењнној“ и „Рату и миру“. Уметник се сад код „поетичкпх“, етнографских, чпсто психолошких мотива нлп нпмало пе задржава, или то чинп само за тренутак, па да брже, као са пеком журбом, пређе на пптања о смислу живота. Њега више пе занима, као нре, пстнна конкретних чињеница, но истина јевапђелска. Тачне опнсе конкретних чињеница, ако из истих не зрачи јеванђелска истина, Толстој проглашује за лаж; а измишљене невероватне стварн, ако само довољно и примамљиво илуструју какву истпну Христовог учења п читаоца за њу задобијају, Толстој проглашује за истину. Ноезију конкректних чињеница, неосветљену и незагрејану религиозним начелом, па ма она по сувременој естетици бпта врхунац уметности — Толстој обележава као лаж и рђаву уметност, н обратно: очпгледно пзмишљене, навијене и удешаване чнњенице, ако су кадре заразити чнтаоца добрим, човекољубивим осећањем — проглашује за производе „добре уметностгГ. „Пстину ће дознати, — вели Толстој, — не онај ко дозна само оно што је било, што је сад и што уопште бива, но онај ко дозна, шта треба да буде по вољи Божиј ој. „Написаће истину не онај ко само опнше како је била нека ствар и шта је учинио овај а шта други човек,