Дело

392 Д Е Л 0 скроман, на одмах признаје да се подухватио посла за који он није у свему подобан, али га се није хтео оставити јер га је љубав према раднидима који су тај догађај изводили, нагнала да га читаоцима прикаже у колико може и уме. У предговору свом истиче још један циљ свога писања: да покаже да није истина оно, што се до сада о овом херцеговачком устанку писало — да је овај устанак Аустри.ја изазвала. Он хоће да докаже да га је Аустрија прихватила, да га експлоатише у своју корист, тек пошто је већ букнуо, тек од 1875 године. Међутим наше је уверење да се писац овде латио посла, којега није морао лаћати се, а који му несумњиво није испао за руком. Ко познаје иоле аустриску политику и њене тежње према балканским земљама у 19 веку, признаће да је тврђење Пророковићево и сувише смело. Горе је споменуто да нам је још непотпуно позната историја онога времена, јер се многа историска грађа још брижљиво чува по архивама и не објављује се, али ипак можемо као поуздано тврдити да је у оне догађаје аустриска политика била умешана много више него што то Пророковић замишља. Откако је она 1859 године сасвим потиснута из Италије и 1866 године изгубила сваки утицај у Немачкој, аустриска се дипломатија окренула балканским земљама да ту задобије оно што је изгубила у Италији и Немачкој. Још од тада је Босна с Херцеговином, па и кнежевина Србија, постала предметом њених жеља. Да те своје жеље оствари, она је била настала свом снагон; она је радила и тајно и јавно, саужила се и часним и нечасним средствима. Данас у Србији има доста људи, који су онда били активни политичари, и који би нам умели причати и много и врло занимљиво шта је аустриска дипломатија радила у слободној српској кнежевини, а после и краљевини, да потчини своме утицају све што води политику — све од крунисане главе па до општинског ћате. Тим пре је то могла чинити у Босни и Херцеговинн, где јој је успех био много лакши. Није јој тамо друго требало него да распали у тамошњег народа жељу за ослобођењем од Турака, да му на вештачки начин крени наду на успех, те да га тако изазове да створи неред, а она је већ вешта да таке догађаје окрене у своју корист. Берлински нам конгрес показује како је Аустрија у том погледу имала с.јајан успех. Кад се све ово има на уму, онда је лако разумети како јаке и како очите доказе мора писац имати да нас убеди да Аустрија није, ни на посредан начин, припомогла да се прилике у Босни 1874 и 1875 замуте. Мећутим писац нам не износи не само јаке разлоге, него не износи никаве, сем то да тако не треба мислити,