Дело

БОРБА ОКО ИДЕЈЕ 0 СТВОРЕЊУ СВЕТА 61 акту бивања и у елементима једног посматрања“. И сам сам лета 1854. имао неколико значајних разговора са Јоханес Милером, кога сам од свију мојих славних професора највише ценио. Његова предавања из упоредне анатомије и физиологије — најдуховитпја и најзанимљивија која сам икада чуо — толико су ме задобила да сам га замолио за дозволу да у његовом дивном музеуму упоредне анатомпје (тада у десном крилу зграде берлинског университета) штудирам и прецртавам скелете и друге препарате. Милер (комеје тада било 54 годнне) нмао је обичај сваке недеље после подне да пробави у музеуму; тада се често сатима шетао горе доле по широким салама, затуривши руке на леђа, заузет иосматрањем тајанственог сродства кичмењака, чпју су „свету тајну“ тако упадљиво проповедали један поред другог поређани скелети. С времена на време пришао би велики учитељ и малом столу за којим сам (као 20 годишњп штуденат) седео крај једног прозора, н савесно прецртавао лубање сисара, гмизаваца, водоземаца н риба. Тада сам га смео да запитам за објашњење нарочито тешких анатомских одношаја и усудих се једном бојажљиво с пптањем: „Зар не би то могло да буде да су сви кичмењаци, чији је унутрашњи склоп поред толиких спољнпх разлика исти, посталн од једног заједничког праоблика?“ Велики је учитељ затресао замишљено своју главу, пуну мисли одговоривши: „Да, кад би ми то знали! Кад би ви једном ту загонетку решили, тада би достигли врхунац!“ Неколико месеци доцније, у септембру 1854. пратпо сам Милера на Хелголанд, и ту се упознах са велпчанственом дивотом морског света; кад смо у чамцу заједно пецалп н хватали лепе медузе, запитах га како се објашњује њихово чудновато мењање генерација? „Да нису и медузе пз чнјих се јаја и дан данас развијају полипи првобитнопостали из простнје организпранпх полипа?“ И на ово питање чуо сам резињирани одговор: „Да, све су то за нас све саме загонетке! 0 пореклу врста не знамо ништа!“ Јоханес Мплер сиада сигурно међу највеће природњаке 19. века, он је стајао напоредо са Кивијером и Бером, Ламарком и Дарвином. Дубина његовог продирућег, истраживачког ока одговарала је ширини његовог философског суђења и обиму огромне области биологије којом је владао. Емил ди Боа Рајмонд пореди га у свом лепом спомену сасвим згодно са Александром Великим, чпја се светска царевина после ње-