Дело

СМЕХ Л. АНДРЕЈЕВ Око пола седам био сам уверее, да ће она доћи и био сам ужасно весео. Капут ми је био закопчан на горње дугме н хладан га је ветар подизао, али мени није било хладно; глава ми је била гордо заваљена назад, а студентска кана заваљена са свим на иотиљак; моје очи, према мушкарцима које сам сретао, изражавале су покровитељство п јунаштво, а према женскима нзазивање и милошту. II ако сам већ четири дана волео само њу, ја нисам могао остати са свим равнодушан према другим женскима, тако сам био млад и срце ми је било тако богато. II кораци ми беху брзи, смели, лаки. Око три четвртн на седам, капут ми је био закопчан на два дугмета и ја сам гледао само на женске, али и то без нзазивања и мнлоште, већ пре са одвратношћу. Менп је била нотребна само једна женска —друге су могле ићи бестрага: оне су само сметале п својом привидном сличношћу с њом давале су мојим покретима неувереност п оштру несталност. Око пет минута до седам било ми је врућина. Око два минута до седам бнло ми је хладно. Тачно у седам уверио сам се да неће нн доћи. Око нола девет представљао сам најжалоснијег створа на свету. Капут ми је бно закопчан на сва дугмета, оковратннк дигнут и качкет натакнут на помодрели нос; коса око ушију брковп н тренавице белиле су се од пња н зуби нолако цвокотали. По ходу и сагнутпм леђпма за мене су могли мислити да сам некн прилично спажан старац, који се враћа из гостију у дом за старце.