Дело

130 Д Е Л 0 раду једне велнке и чнсте жене. Па ипак, и овде се чак види да је г- Војновић госнодар стпхова и да им уме дати ритам и колорит. Језик је чист и леп. Неколики провинцијалпзми чисто дају драж. Само треба заменнти израз шуњаш, како Анђелија Мајци каже. Већ се зна да је, у нашем значењу, тако што рећи врло просто. Тако исто неће се код нас много разумети молити, место молити се Богу. % („Молпш ли јоште, Дамјанова Љубо? Не молим впше, Југовпћа Мајко.“) На завршетку неодољиво мн се намеће жеља, да вам изнесем још један интиман детаљ, који би вам, у осталом, скрила и најсавршенија позорница. Овако се пропраћа слика Косова Поља. „ Велико сунчано лето дозреле жетве, пуно цвркута помамнијех крјесова, а жедно повјетараца, који канда се сакрили у храстовијем гранама. Тамо у даљини обзорја златна магла покрила недовидне просторе, удунула горе и брјегове, слила се с прамовима догарајућијех гаришта и обавила једном сунчаном копреном све што још живо и мртво на Косову труне. ГдЈе и гдје црна јата гавранова измрчила спокојну ведрину. А кад се и онн тамо па поље свале, — тад шушкају као црви на источеној љешини! — Онда опет сва се нроцавћена земља у славодобитноме сунцу насмије. II кад смо се сви зачуђено загледали у ведрину коеовскога подневнога мпра, — а пред очима нам још титрају црни сјепп ноћнијех сабластп на Југ-Богдановој кули.. Зар вам ово дивно место, као и многи стиховп, не показује да је дело много јаче кад се чита, него кад се на позорници изводи. Ко може, дакле, нека га и чита, остављајући, пак оној шпрој публици да га на позорници задовољно прати о благим празницнма и годовнма. Бор. п.