Дело

30 Д Е Л 0 кола на осам опруга, размимоилажаху се, а њнх је ненадно претпцала каква брза викторија, с једним касачем, возећи безумном брзпном кроз ову покретну гомилу, грађанску и племићску, кроза цео свет, све сталеже, све редове, какву младу, смелу женску, чија је одећа отворене боје бацала у кола што је мимоилазила чудан мирнс непознатога цвета. — Која је та госна? питала је Анета. — Не знам је, одговарао је Бертен, а графица и војвоткиња измењале би осмех. Лшпће се развијало, а славуји навикли на овај врт париски, певаху већ у младоме зеленилу, и пошто је поворка пошла кораком, ближећи се језеру стадоше се слати поздрави из једних кола другима, осмеси и пријатељске речи, када би се точкови додирнули. Сада је то личило на кретање небројених чунова, у којима су паметно седеле госпе и господа. Војвоткпња, која је једнако климала главом пред подигнутим шеширима или нагнутим челима, као да је држала смотру и сећала се онога што зна, што је мислила или замишљала о људима којп су мимоилазили. Гле, мала, ево опет лепе Г-ђе Манделијер, лепојке из доба Републике. У лаким и лепим колима, лепојка Републике излагала се дивљењу, немарна пзгледа према тој неспореној слави, крупних мрких очију, ниска чела под венцем црне косе, и пркосних, овећих уста. — Ала је дивна, рече Бертен. Графица није волела да слуша хвалу о другоме женскнњу. Она неприметио слеже раменима н не одговорн. Али девојче, у које се изненада пробуди осећај супарништва, усуди се да каже: — За мој рачуп, није ни мало. Сликар се окрете. Шта велиш, за твој рачун није ни мало лепа? — Ннје, као да је замочена у мастило. Војвоткиња се очарана смејала. Тако, мала. Ево већ шест година како пола људи у Парнзу пада у занос пред овом црпкињом! Ја, боме, мислим да се они нама ругају. Епо, погле боље графицу де Локрист. Сама у ландоу с једном белом пудлицом, графица, мајушна као каква минијатура, црноока плавојка, чије су дивне линије