Дело

ПОЛИТИЧКА ХРОННКА 377 својих славних предака. II из истог разлога ја не могу пристати да.нспуним оне захтеве који би тако променили већ опробане устаноре да оне не би одговарале интересима моје драге Угарске и којп би, на крају крајева, претили целокупности владавина мој^те круне.“ Ма какав утисак да је овај манифест могао учинити, он је брзо неутралисан једном индискретном изјавом аустријскога мпнистрд председника Ог. Кербера, у рајхерату, којп је био еазван баш задај дан кад је манифест био објављен. Аустријском премијеру био се учинио згодан моменат да изјавп, да ће Аустрија и даље да задржи свој законити 5ттицај на војне послове и да протествује против угарских народних захтева. Ова је изјава још више распламтила ватру у Угарској. Одмах се сазове ванредна седница парламента и графа Куена Хедервариа пптерпелишу поводом речп Бг. Кербера. Кад је граф Хедерварн стао на исто гледиште са аустријским премијером, у парламенту се подигне читава бура, и граф Апоњи, који је још био либерални председннк парламента, употреби ту прилику да конферише с Кошутом. Овај одмах поднесе предлог којим се осуђује држање министра председника, и парламенат га без дискусије усвоји с огромном већином. Граф Куен Хедерварн пије имао другог излаза него да опет поднесе оставку, и Угарска сејош једном нађе без кабинета и без икаква изгледа на решење кризе. После ове оставке графа Хедервариа, у септембру 1903, настаје једно мутно међувреме. Недељама се није могао да образује никакав кабинет. У Беч су позивани највиђенији чланови лнбералне странке, Сел, Лукач, Андраши, Векерле и Тиса, расправљано је о различитим могућностима решења кризе, али се ниједно у практицн није могло да оствари. Међу свима политичарима једино је Тиса имао куражи да обећа круни да ако никакав други покушај не успе онда ће се примитп он да састави кабинет и да чини шта најбоље уме и може. Круна је у Тиси наишла на предусретљивост ретку у редовима угарских политпчара;. она у њему открије човека на кога је могла да се ослони у часовима нужде. „Тиса јеједини министар који ме никад није преварио“, говорио је краљ касније у више прилика. Али, поред свега тога, Тиса је наговестио владаоцу да он за овај тренутак не би био погодна личност. Згоднији би био Лукач, или Сел, или Андраши, или Векерле. Сви ови, међутим, молили су краља да их извини. Сел је осећао