Дело

Д Е Л 0 382 да тргце овај предлог а он му обећа да ће се постаратн да опструкцнја престапе. Граф Тиса пристане. За тренутак ред је био повраћен и све је ишло не може боље битп. Ушпвенп расходи су одобрени; одобрен је и буџет за 1904; одобрен је ааконски нредлог о регрутноме контингенту, и нзгледало је да су пословн у Угарској дефинитнвно ушлн у нормалан ток. Али у јуну, заједннчки министар војнп затражи од делегацпја аустријског и угарског парламента које су тада заседавале у Пештп да му одобре- један ванредан креднт од пола милпјарде крупа за нову артиљерију, за нове ратне лађе н за трошак око увођења двогодпшњег војног рока у стајаћој војсцп. Тражење овога кредпта одмах после тако дуге борбе у Угарској изазнвало је неповерење код странке независности и показало се да ће опструкција поново да избије чим би се угарски део овог ванредног креднта изнео пред парламенат. Сем тога приближавало се н време обнављању трговинских уговора са Немачком п Италијом, због чега је било нотребно да угарски парламенат што пре одобрп царински и трговпнски савез између Угарске и Аустрнје, чији је саставпи део и пова аустроугарска тарифа. II у овом случају била је опструкција врло вероватна јер су странка независности н „нова странка“, коју је баш у то доба основао барон Банфи, тражиле економско одвајање Угарске од Аустрпје — то ће рећи стварање једпе независне угарске царннске области на супрот досадашњем оистему ца* рпнске заједпице. Граф Тиса је цело лето размишљао о овим евентуалностпма и најзад одлучп да се опструкцији мора стати за врат једном за свагда. Он је знао да многп његови земљацп сматрају овако слободан парламентски нословник као одбрану иротив Аустрнје, јер он олакшава онструкцију против штетнпх законских предлога н органпзацију народног отпора протпв њнх. Али тај аргуменат за њега нпје вредео много. Он је сматрао да један народ политички зрео н свестан својих дужности и својих нрава нема потребе за таквпм средствима одбране, пошто ои увек има пачипа да се његов глас јаспо чује и да се његова воља респектује. Пошав са ове своје иретпоставке, Тнса .је веровао да кад се ово питање једном пзнесе иред народ да ће његово гледиште, које је он сматрао као једну полнтпчку пскреност, да победи. Али ово његово уверење није ишло у прилог његове политичке проннцавости, његова позпавања мађарског народа н његовпх тежњи, п ова опортуиост поново је