Дело

М II X А Л А Ћ 9 — Зато што не може сама... Лети, вика, свакојако; а зими, вика, да се полуди; на врата ми, вика, чивија још од икиндије: шеснаес сата, вика, траје ноћ, шеснаес сата, вика, уста не отворим. — Убаво, Крмзи-ђуло. Ја се истина осићам за пријатеља, ама се не осићам за другара... — Охо, хо, хооо! баш си шашав, афендаћ, две ми очи!... IV Крмзиђула не дође неколико дана, а кад дође, она седе на доксату са својим девером; испразнише пљоску с лимонијом и попише по три каве. Михалаћ јесњомкако није скоро: врло љубазан, и свагата јој прнча. Она му о женидби ништа не помену; а кад пође, он се искашља и рече: — Врни се, еј. Она се врати. — Туго, туго, Крмзи-ђуло, да те иешто чују Мага и Агнија за оно\ — Бре, да ме чују. Мага и Агнија ми то прво и поменуле. Његово се лпце преобрази. — Та удовица, богата, бездетка сас њих је у време турско, ишла у мајсторицу; од њих је млађа годину, две ли; оне ми причале за њен голем жал кад изгубила другара; оне су.... — Пстина ли, Крмзи-ђуло, поменуле Мага и Агнија? прекиде је он. — Истина, афендаћ, жив ми ти!.... Сутра-дан је изпшао у чаршију у чакшнрама које је досада носио само о празницпма; и свако јутро до недеље обу чисте чарапе; и обрија се ове седмице седам пута. — Бре! бре! што је то толико бричење! дира га друг Димитраћ. — Ете, искачу ми чибуљке, правда се Михалаћ. Прилично захладнело, а он пошао из куће без џубета, у ћурчету; Сика га задржава, опомиње га да није Св. Илпја него прошла Мала Богородица; а он је моли да се не брине, није он баш толико стар те да облачи џубе кад бабе окрећу према сунцу „грбину.“ А кад скиде шубару па метну фес једно јутро, баш хладно, Сика брнжно узвикну: — Туго, татко, немој! оће те фати лад.