Дело

24 Д Е Л 0 Све је то говорила брзо, срдито, али прп последњим речпма њен ниски глас задрхта, а у црним жарким очима, које је унирала у моје лице, засија крупна суза. Али је она поврати брзо и као застиђена, или незадовољна тренутно показаном тронутошћу, додаде скоро гневно: — Будите тако добри те му кажите да се штедн макар мало, да се макар мало одмори и допусти ми да му готовим сваки дан здрава и јака јела. Ја му већ говорим о томе, и молпм и грдим, јер човека на крају крајева изда стрпљење... шта да чиним кад не слуша... с тешком муком нагнала сам га да сваки дан пије каву... раније му то ннје шкодило толико... био је млађи, али сад... ако то убијање дуже потраје, онда ће брзо бити доцкан... неће ни осетити како ће умрети. Говор јој почињаше бити без реда. Скоро по свакој изговореној речи освртала се на оно неколико деце, која су се, лармајући по дворишту, примицала к њој све ближе, са злобним, нападачким изгледом. Предвиђала је један од оних напада који су је, внди се, сналазили у свако доба дана и на сваком месту очп су јој сијале све помамније. — Немојте се отвртати на ову дечурлију — говораше брзо, показујући главом децу — мени се то она смеју и на мене се плазе... с тога гледам да дању што ређе излазим из куће, а за намирнице идем врло рано, кад оне вештице и балавци још спавају, или увече, кад се већ смркне... Али сад сам морала изпћи за вама, јер сам се одавно већ спремала до вас с том молбом... Два малишана бледа и пакосна лица, кривећи уста и дајући један другом зпаке, примпцаху се на прстпма да би стали њој иза леђа. Маријана је видела то, те говораше све брже; у исти мах јој се окоуста скупљао, можесерећи, израз горчине, а боре на челу иостајале су дубље и таласале се. — Будите тако добри и учините то што вас молим... истину рекавши, да није моје тешке несреће, друкчији би био можда живот његов... с моје главе је несрећа прешла на његову... жалим што се нисам удавила пре но што сам се настанила код њега и свет му затворила... алитешко је... младасам онда била... доцније сам не једном хтела да га напустим иа да идем у свет, куд ме очи воде, алп... бојала сам се увек и остајала... Ах! Овај свет, свет широки! Кога је он почастио овако лепо као мене, тај га се мора плашити!