Дело

•ТЛКА КАО СМРТ 363 некнм добрнм и на шта се навикао, а нега је био лишен, ппо је ње похлепно, као штс човек када је жедан пије воде. — Како вам се чини, рече графица, је ли лепо? Он, нробуђен, кличе: — Дивно, величанствено, од кога је? — Не знате од кога је? — Не знам. — Шта, вн не знате од кога је, вн? — Богме, не знам. — Од Шуберта. А он ће, гласом дубокога убеђења: — Нп мало ме не чуди: Дивно је! кад би сте били тако добри да још једном одсвирате. Она започе, а он, окрећући главу, опет је посматрао Анету, али је слушао и свирање, да би у исти мах уживао два задовољства. А када се Г-ђа де Гијерова врати и седе на своје место, он, по природноме лукавству човечјем, пе допусти да му очи стално почивају на плавоме профилу девојчином, која је плела седећи према мајци, с друге стране лампе. Али ако је и ннје гледао, он је уживао пријатност њена присуства, као што човек осећа близину топлога огњншта; н једнако га је морила жеља да прелети нреко ње брзим погледом, који би одмах пренео на графицу, жеља као у ђачета које погледа кроз прозор на улицу, чим учитељ окрене леђа. Он оде рано, јер су му и језик и дух били одузети, те је његова мучаљивост могла да буде рђаво тумачена. Чим се нађе на улици, обузе га потреба да лута, јер се у њему свирање које чује дуго настављало, и бацало га у снове, који су личили на просиевани наставак мелодија. Звук нота враћао се, испрекидан и малотрајан, доносећн собом усамљене тактове, ослабљене, далеке као какав одјек, затим се утишавао, као да је остављао мисао да да неки смисао мотивима, п да се вине у тражење некога хармонимнога и нежнога идеала. Он окрете лево ка спољашњему булевару, па када спази сјајно осветљење у парку Монсо, уђе у главну кружну алеју, осветљену електричним лампама. Чувар је шврљао лаганим корацима; по кашто би прошао какав задоцнели фијакер; један човек је чптао новпне на клуни, окупан нлавом и живом светлошћу, на подножју бронзанога стуба којп је носио сјајан 2-г*