Дело

366 Д Е Л 0 и могућега размишљања. Узалуд све! Све што је предузимао да се отресе тих мисли доводило га је једној тачки, на којој је налазио једно младо плаво лице, које као да је у заседи и њега вреба. Као да је нешто нејасно и неизбежно пливало око њега, окретало се око њега и заустављало га, ма којим околишним путем покушао он да умакне. Стапање тих двају бића, које га је у онаку забуну довело оне вечери када су се шетали по парку романсијерскоме, наново се почињаше у духу његову, или би га, престајући да размишља и умује, он изазвао и трудио се да схвати какво је то чудно осећање што прожима његово тело. Он је говорпо у себи: „Ама, осећам ли ја према Анети више наклоности но што приликује? А тада, претражујући до дна свога срца, он осети да оно гори од љубави према некој сасвим младој женској, која је имала све црте Анетине, али није била она, И он се умиривао као слаботиња мислећи: „Не, не волим малу, ја сам само жртва сличности.“ II мимо то, она два дана што их проведе у Ронсијеру осташе у души његовој као извор топлоте, среће, пијанства; сећао се тачно и најмањих ситница, које су му сада биле драже но онда. Од једном, идући током својих успомена, он впде пут којим су ишли, одлазећи са гробља, младу девојку како бере цвеће, па се памах сети да јој је обећао различак у сафирима чим се буду вратили у Париз. Све његове одлуке прнуше, и, не колебајући се више, узе шешир и изађе, узбуђен и самом помишљу на радост што ће јој причинити. Када се пријави, слуга, пратилац Гијероовнх када кудгод пешке иду, одговори му: — Госпођа је изашла, алн је ту Госпођица. Њега обузе жива радост: — Известите је да хоћу да говорим с њом. Затим умаче у салон, и нечујним корацима, као да се бојао да га ко не чује. Анета се указа скоро у исти мах. — Добар дан, драги учитељу, рече озбиљно. Он се насмеја, рукова се с њоме па, када седе поред ње, рече: — Погоди зашта сам дошао? Она се замисли неколико тренутака.