Дело

368 Д Е Л 0 познаје као и оне тоалету, питања о моди, све ситне појединости њиховог личног живљења, то је толико утицало на њега да је често имао понека осећања заједничка са њима, и увек је осећао, при улазу у продавннце у којима се продају дивне и деликатне принадлежности њихове лепоте, узбуђење од задовољства скоро исто онолико колико и оно што су га оне имале. Њега су интересовале колико и њих све кокетне ситницце којима се оне ките; штофови су се свиђали његовим очима; чиике су привлачиле његове руке; најбезначајнији елегантнн украси привлачили су његову пажњу. У трговинама с накптом, он је осећао према излозима неко верско поштовање, као пред олтарима заносне силе; и тезга превучена чојом затворене боје, по којој витки прсти јувелиреви премећу драго камење што дивно сева, улевала му је извесно поштовање. Кад он намести грофицу н њену кћер пред тај озбиљнн намештај на који оне ставише нехотично по једну руку, он рече шта тражи; прво му показаше моделе цветића, Затим расуше пред њих сафпре, од којих је требало изабрати четири. То је трајало дуго. Обе жене превртаху ноктом по који, онда их пажљиво узимале у руке, гледале нх према светлостп, проучавале их страсно и с пуно знања. Пошто пздвојише оне које су изабрале, требало је три смарагда за лишће, па онда један веома сптан брилијант који ће дрхтати у средини као кап росе. Олпвпје, кога опп задовољство да чпни поклоне, рече графици: — Хоћете ли да мп причпнпте радост те да нзаберете два прстена? — Ја? Да. Један за себе, један за Анету! Допустите ми да вам дам те мале поклоне за успомену на она' два дана што их проведох у Ронсијеру. Она не хтеде. Он навалн. Одатле се изроди дуга препирка, борба речима и доказима, у којој он, не без муке, најзад победн. Донесоше прстење, једно, ређе, у засебним кутијама, друго уређено по врстама у великим четвртастим кутијама. Сликар седе нзмеђу њих двеју, па се лати као и оне, са истом чудном страшћу, да вади један по један златне прстенове из уских жљебова у којима су стајалн. Затим их је метао преда се, на