Дело

ЕДУАРД ХАРТМАН 391 науму, да човечанство на земљи потискује остале оргапизме, а да су виши организми на другим пебсским телпма, узевшп све прилике у обзир, готово немогући. Кад се ово двоје пма на уму онда ннје немогуће претпоставптн, да се у пндпвидуалппм духовним функцијама (вољним актима), које Несвесно унравља на организме људи, усредсредп већа половнна целокупне светске вољне енергије. Други услов лежп у свестп човечанства 0 лудости воље, лежн у томе да човечанство буде ирожето дубоко вољом за вечним миром, јер само тако оно ће бити у стаљу да се одлучп на негацију живота. Да се овај други услов да нспунитн ми смо већ видели. На послетку трећп услов (услов који Хартман доцније није више сматрао за апсолутно пужан) лежи у довољиој комунпкацнји међу члановима људске заједнице, да би сви људи могли у исто доба доћи до истог општег закључка да треба негирати живот. Кад се ова трп услова нспуне онда више, вели Хартман, нема тешкоће замислнтн, да одлука човечанства буде крунисана уснехом: целокупна воља човечанства преставља у моменту те његове одлуке негативну вољу у Несвесноме, вољу која внше неће жнвот, а иошто је та воља сада јача од воље која хоће живот, то она њу и савлађује, и тнме је воља у опште а са њоме и идеја дакле и цео свет у моменту уништен. Сам пак тај акт уништења света од стране човечанства не сме се никако схватпти као нека врста самоубпства у маси, сам се тај акт као такав мора замислитн као нешто што се дешава у самом Нервесноме, што је централне природе, а ирп чему свест служп само као нужно периферно средсто у коме се па свесан начин огледа сам тај централни појав. Још остаје једно завршно питање које се тиче снасења воље од беде живота. Кадсевоља на горе показани начин уништиатиме уништи н цео овај свет и светски процес, је ли тиме воља дефинитивно ослобођена сваке могућности нових светских процеса. сваке опасности нове беде жнвота? Јер ми смо, вели Хартман, видилн да је воља у стању чистог мира чнста потенција хоћења, а из тога нзлази.непосредно, да та потенција оста.је моћ новог хотења, излази дакле, да воља ннје спасена могућиости новпх процеса. Доиста акт уништења воље смањује опасност беде живота од 1, колика је она за време самог процеса (1 означава нзвесност) нП дакле на вероватност која исто толико допушта