Дело

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ XII / Солун. септембра 1900. Драга моја. „Стафиља! Ореа стафиља (Грожђе! Лепо грожђе)! Снмит, ђеврек! Тазе чурек! Пајди иисташи!* Да ме је богиња Атина „посула тврднм сном“ јуче, пре него што сам у воз ушла, и пренела ме овамо, чим бих се пробудила, рекла бих: Солун. Јер који би још то град био, где је оволика граја, оваква вика продаваца. Весело у кући, весело на улнци; металпк пазар, меџидија хваљење робе. Солун је весео град, за то га хануме воле, и певају му: „Селаник, јаврум Селаник! (Солун, тиче Солун).“ Овде: ако говоре певају, ако продају певају, ако те зову у дућан, певају; ако поручиш штогод пред каваном, да ти се донесе, старији млађему наређује невајући. „Дајте мп чашу ипва,“ велиш. Ена бирааа! „Донесите ми две каве, три локума, једну лимунаду. — Дио кафе, триа локума, ена лимонатааа!" Јутро. Ето на магарцима месо. „Креаз (месо)! Кало креазаћиип (Добро месанце)!“ Ето на магарцпма кошеви пуни зелени. „Видели калооо!“ Ето на магарцима гуње за слатко. „Кидоња ја маџуњааа! (Гуње за слатко)“... А путем? Мпла моја, пмала сам сапутнпце буле. II док су оне пе-