Дело

ГШСМЛ ПГИЈАТЕЉИЦИ 197 пође с нама неколико корака, свака ме изведе на пут, свака рече: Доору (право). Право, право, па нађосмо Алаџали-Имарет, и близу њега фурунџијннцу. „Где седп, ага, Емнр-ханума, Етем...“ Не доврших, јер фурунџија скочи с тезге и махну руком озбиљно и важно, да за њим иођемо. Удари звекиром; овде се врата одмах отворпше; не ниташе ме ко сам и шта желим, него ме одведоше унутра. Ово .је Солун. Овде Ђул-ханума, Нишлика. Здрављење, грљење, илач; она плаче. Кћи некада најбогатијега Турчина у Нишу, сад нигде ништа: склонила се с децом и мужем код рођаке Емирхануме. — Па где је Емир-ханум? — Још снава; у зору смо дошле кући: сву ноћ на свадби... Жени се некп пашин син из Стамбола, па узима Солунку, кћер једнога богатога бега... Овде је и Зариф, знаш ли? Моју познаницу у Нишу зову Севдије, овде Зариф, у'Ц,ариграду Сафи, у Бејруту Замбак. Севдијом је зову што је мила, Зарифом што је фпна и нежна, Сафи-ом што је чиста, Замбаком што је бела. Туркнње имају обичај да предругојачују имена. Правпм је нменом ретко ко зове; јер п ако је лепо, ништа не значи, па га буле не воле. Кад одох да кажем збогом Хусеин-Ахмед-бејову харему, младе хануме нема. „Отишла у Солун, на свадбу“, рече њена мајка. Пробудише домаћицу. Кад би знала каква је та домаћица. Највеселпја жена на свету. Удовпца од..., не знам од када, одавно; остала верна и мртвом мужу, волела га, али двадесет п неколико година није туговала, него се проводила, правнла знјафете, скупљала меџлисе, ишла на свадбе, долазили јој на шенлуке. Богата, а нема деце; више пријатна но лепа; носи аврапе, то јест исечену косу, те помало личи на мушкарца. II она ми се обрадова, упознала се са мном у Нишу, алп она пе заплака, но се засмеја. Нзиђе и њена гошћа, солунска Зариф, а она припљеска длановима и пзви грлом: Желело се двоје драго Пуних осам годипица: Састало се

: