Дело

•204 Д Е .'I О ие дижу очнју е иода; сад једиа падие на колена иред оца (не иред спнове), говорп му о љубави, чулној, свакнм иокретом руку, главе, очнју, уста, груди, сад га друга гледа у лице љубавним иогледима м гласно се на н> насмеје, ређа му поскочице са којих црвени лице: он мислиш дрво, стена; и устадоше. иолетоше преко собе као иерца ветром ионесена, аавитлаше се, пуцајућн прстнма као пуцаљкама, пуштајућн неке чудновате, днвље гласове, па наједанпут засташе, почешеу месту и плећима и трбухом...: извијају се као да су од тела, одскачу као да су од гуме. Невестин отац пружн нм бакшиш, оне га нрнмнше најдубљпм теменима, па га саме себн метнуше па чело, тако играху, клекнувшп пред онога од кога су бакшиш добпле... Играле су оцу, јер нису смеле линовима: синовп иред оцем не пуше, а камо лн да би нред њим иримили игру чочеку. Опет узеше певачнце уз цитру песму тужну, н онет илач; а менл се сад учпнп, да је невестина мајка имала право што ми окренула леђа. Шта ћу овде ја, туђинка, друге вере, кад оснм невестина најближег рода, .једне комшнке и послуге више ннгде никога: очнма замолнх Кмир-хапуму да изнђемо. — Долазе јенђе. Аман. јенђе, топарлаџпк јенђе, Загрлп мепе! Грехе што пмаш, што оу код тебе. Примам па себе. Слушам певушање ове нишлијске песме (певуши .је јадна Ђулханума), а гледам солунске и цариградске хареме. На тераси сам с булама с девојачке стране. Од онога разапетог ћилима, на до уласка у кућу шпалир; уредиле се у два реда кз-алки, то јест оне с девојачке стране, п род њен, жене, међу којима су и два лепа ортака: дочекују јенђе. Јенђе улазе, поред ћилима, а свирачпце с цитром и дахнретом извијају песму, коју ја не могу да разумем. Аман. јенђе, топарлаџик .јенђе, Загрлп мене. чуј ем Ђул - хануму. Чим која уђе, одмах јој видпм лице: у свих су печа посувраћена; чаршафе им скндају слушкиње и робпње н нребацују нх преко рамена ханумама, оним што дочекују јенђе: и наједанпут пуно дворнште развијених була...: не, то ваљда ннсу