Дело

Ш1СМЛ ПРИЈЛТЕЉИЦИ 205 све буле, јер младе су потпуно евроиски обучене, већина у бело, неке с хаљинама по најновнјој парнској моди; а две, врло лепе, као да су у осамнаестом веку, за време Мари.је Антоанете, такве су нм фризуре, закићене нојевнм перима... — Боже лепих жена! — Дарнграђанке, невестине заове... Погледајте, мадам, ону леиу у црвено: Хасан-пашнна кћп, шанр (песник). — Боже, леие девојке! — Па ногледајте, мадам, ону ружну у зелено: трппут јој венчање преко главе прешло, а још девојка. Боже!... Нисам знала да ли да речем ружне жене илп деввојке. — И погледајте, мадам, сад ове трп у „портокал“ боју, потпуно једнако обучене: ортацп. — Трп? — Три. — Све три у једно.ј кућп?! — У четири. — Три жене у четпри куће! Нисам разумела, а немадох кад нсннтпвати ту која ми ово казује, једну лепу турску девбјку, у белој хаљини, наваљену на ограду терасе, што час говори мени, час се разговара с другарицама, али не турски, него снтно грчки као Гркиња. Евроиски крој хаљина, а турски иоздравп: уместо европских поклона, поздрав од срца до чела, у место евроиских реверанса, јерден темена. У једну одају, врло велику, горе, уведене су јенђе; а доле, на све прозоре из дворишта. она црна робиња спусти завесе, јер нду мушки, невестин отац и браћа, воде невесту. Доведоше је до конака, бацајући нреко главе ситнпх новаца, за које се грабљаху деца, мушкарци и Црнке — дајући једни другима буботке — па се вратише. (Ја се нисам грабила, нити сам коме дала или од кога добила буботку, а у вече сам нашла на шеширу „мало копче“, берићет, како рече Ђул-ханума). Ова невеста, обучена као европске невесте, што говори францускн, и свира на клавиру поред дестапа арапских п турских песника и Бетовенове симфоније, изведена је нред свекрву праву Туркињу старинску, у антеријп п хрци, која не сматра да седи ако нпје нрекрстила ноге; снаха јој направила темена са спуштеннм велом, она снасп дала „бакшиш“, велику гужву крупнога бисера, — видела јој лпце. оа овпм снаха ио-