Дело

* * * Оморина тешка претисла к’о туга II стазе и поља, брегове и реке, А далеко горе у ваздушном кругу Скупљају се тице за краје далеке. Оморпна тешка, небо без облака, А јесењп даси кроз земљу нам стру.је И под жарким огњем сунчанога зрака, Већ опада лишће без даха олује. У прнроди целој видим трепет тајни, К’о носледњи пламен малаксала срца, II ако над њпме трептн данак сјајни Што са блиске смрти у немоћи грца. II све ће умрети једпом бурног дана, Ветар ће отрести цвеће, лишће свело, Задрхтаће боно оголела грана, Одзвиждаће свему олуја онело. Ал' сад нека жнве док их живот зове. Док је небо ведро, а дан без облака; Нашто сад да руше младалачке снове II живот, осунчан спопом светлнх зрака?! Док се још свежина по свој земљп шпрн, Нек пролетњу срећу у нрироди буди; 0, не слути, срце, и ти се умири Док пламен и чежња пе сагоре грудп. Јела П. Спасићка Београд