Дело

0 МИНИЈАТУРАМЛ 211 рукоиисима, иисаннм глагољицом на јадранском приморју. Даље, и само извођење ових слова, која образују главни део украса Мпрослављевог јеванђеља, одступа од византијског начина. Она код њега задржавају свој осповни нацрт, само су им краци н језичци орнаментисани; занаднн су иницијали, међу тим, сачи* њени у виду формалне сличице, тако да је често прилично тешко разабратн, које слово управо означавају. Тај случаје није ни мало редак и у Мнрослављеву јеванђељу, где посматрач често мора следећа ппсана слова дашозове у гшмоћ, како бн из њнхове свезе са насликаним почетним словом разабрао, какво је оно. Јасно је да је плумпнатору била главно украсна страна и да је првенствено тежпо за тпм, да рукопис буде што раскошније урешен. Та тежња, пак, да се шаре, биље, животиње, па н сам човек ирпмени као орнаменат, такође нпје византијска. Нема сумње да је орнаментатор, ришући животиње, имао у виду п њихово символичко значење као представника разних људскнх порока и страстп, у толико пре, што је у ондашњој романско-талијанској уметности, под чијим је утицајем наша стајала, символичка примена животињских образја била јако распрострањена.5 Али му то ипак беше споредна ствар. Његово је звериње на првом месту зато ту, да се од разнпх частп животињског тела (њушке, шије, репа итд.) добије потребан саставак каквога пннцијала [фолио 43, 100, 161 ећс.Ј. Па и опде, где би се нека фантастична звер (аждаја, змај, кондор н др.) цела употребила, не јавља се засебно, него или као украсна допуна почегнога слова [фол. 172, 177, 189, 207 ећс.Ј, или што је веома заннмљнво — сама собом представља чптаво слово, тј. тако је иостављена, иресамићена или опружена, да је већ из дотнчнога става добивен жељени иницијал [фол. 103, 105, 149, 219, екс.Ј. Кроз све ове комбинације, често ванредно духовите, провејава извесна ведрпна и веселост, извесна — ако је израз погодан — радост животна, без и пајблеђе примесе оне мистичности, која је својствена впзантијским минијатурама •тога доба. Илуминатор Мирослављева јеваиђеља нити је сколастик нити затуцапи калуђер: он је уметник што волн нрнроду, нтице и звериње, н потстакнут племенитим нагоном уметничким, 5 Отула је она нрешла п у нашу истовре.чепу архптектуру (Студеница). В. моју књижицу „0 српској црквеној архитектури у средњем веку“, 1905. стр. 28 1. 14*