Дело

ЖАН МАРТО Је д а н еап Пошто се говорило о спавању и сиовима, Жан Марто рече да је на његов дух један сан учннио неизглдљив утисак. — Да ли је бно пророчански? уппта Г. Губен. — Овај сан, одговори Жан Марто, нема нпчега знатнога у себи, на чак није ни нејасан. Али ја сам у њему примио слике са боном оштрином која се ни са чиме не може поредити. Ништа на свету, ништа ми никада нцје бпло тако јасно, тако осетно као причине тога сна. Из тих је разлога он занимљив. Он ми је објаснио мистичне обмапе. Да у мени није било научнога духа, ја би га зацело сматрао за апокалипсу и откровење, и тражио би у њему начела за управљање собом и правила за живот. Морам вам рећи да сам га уснио у особеним приликама. То је било у пролеће 1895 годпне; било ми је двадесет година. Кад сам дошао у Париз, преживљавао сам тешка времена. Те ноћн легао сам у један жбун у Версаљској шуми и ако нисам јео већ двадесет и четири часа. Нијо ми било тешко. Био сам у једноме стању благости и утехе, коју је, с времена на време, отнсак немира прелазио. Чинило ми се да нити спавам нити да сам будан. Једна мала девојчица, једна сасвим мала девојчпца, са белом кукуљачом и белом кецељом, ншла је, у зору, на штакама по једној ливади. Њене штаке, прн сваком кораку њеном, постајаху све више н нодигоше је као на гигаљама. Ускоро постадоше више и од топола које су биле дуж реке. Једна ми жена. која виде моје изненађење,