Дело

Ж А Н М А Г Т 0 379 шиле се божанским смехом. Разговетно сам видео азуриу сенку како расте и опада на превоју колепа, према томе да лн је пога запета или опуштепа. Оназио сам и љена ружнчаста стонала. Дуго сам је неуморно гопио лаким кораком као лет какве тице. Али је једна густа сенка обави, и њено непрестано бегање одведе ме на један тако тесап пут да га је једна мала бронзана пећ потиуно препречавала. То је једпа од оних пећи с ћунцнма на лакат каквих има по радионнцама. Била је загрејана до белог усијања. Врата су јој била усијапа и пећ оцрвенела све око ње. Једап ошишап мачак био је озго и носматрао ме. Приближившп му се, спазио с-ам кроз раселине његове опечене коже усијану кашу од растопљеног гвожђа којаје иснуњавала његово телО. Он је маукао и ја сам разумео да ми тражи воде. Да би је нашао, спустим се косом свеже шуме, засађене јасеновима и брезама. Ту, на дну урвиие, текао је један поток. Надкривљавале су га грамаде пешчанога камена и кржљави растови, те му се писам могао да приближим. Док сам се клизао по једном камену обложеним маховином, лева ми се рука откиде пз рамена без ране и без бола. Узех је у десну руку. Бнла је неосетљпва и ладна; додир њен био ми је неиријатан. Размишљао сахМ о томе како сам сад изложеп да је изгубпм и да је за остатак мога жнвота мучна подјармљеност да непрестано пазим на њено очување. Решио сам се да поручим једну кутију од абаносовине, те да је у њој затворим ако се не бих служио њом. Како ми је било врло ладно у овој дубодолини, изађем из ње једном сељачком стазицом на једну ветрометину, где су сва дрвета била жалосно повијена. Ту је, једним жутим путем, ишла једна литија. Била је сељачка, проста, сасвим сличпа литијама за кишу у селу Бресе, које је наш господар, Г. Бержере, добро нозпавао. Свештенство, браства, вернн нису ништа особито показнвали, изузев што ппко није имао ноге и што су свн ишли на малим точковима. Под балдахином сам упознао опата Лактења, сеоскога иароха, који је плакао крвавим сузама. Хтео сам да му викнем: „Ја сам опуномоћени министар.“ Али ми се глас зауставп у грлу и, једна велика сенка која је пала на мепе, изазва ме да дигнем главу. То је била једна штака мале ћопавице. Опе су се сад попеле на хнљаду метара у небо, н дете сам сназио као какву тачку испред месеца. Звезде се још новећале и побледеле, п међу њима сам разлнковао три планете чпјн је сфернчнп облик из-