Дело

ЈАКА КАО СМРТ 893 — Не сећам се више. Пшао сам само! Јецање које није могла да задржн омаче се нреко усана графичиних; затим после некога малог гушења које је за тренут остави без даха, она извади мараму пз џепа, покри њоме очи и поче горко да плаче. Знала је; досећала се! Нешто несношљиво, превелико, пало је на њено срце: кајање што шуе Оливија сачувала покрај себе, што га је отерала, бацила на улицу, где је, пијан од туге, па под та кола. Он јој рече оним безбојним гласом што га је садп имао: — Не плачите. То ме раздире. Страховитим нанором воље, опа преста да јеца, отвори очи и упре их нетремице у њега, а ниједан грч не покрете њено лице, преко кога сузе и даље лагано текоше. Они се гледаше, непомични обоје, држећп се за руке на постељном покривачу, они се гледаше, пе знајући да је ту било некога још и њпхов је поглед преносио нз једнога срца у друго надчовечанске осећаје. То је била између њих брза, нема и страшна евокација свих њихових успомена, све њихове овако уништене љубави, свега што су сјединили и слили у своме животу, у тој нривлачностн што их је предавала једно другоме. Они се гледаше, н потреба да говоре, да чују хиљаду интпмних ствари, тако тужних, што су још имали да кажу једно другоме, долазпла им је на усне, неодоллша. Она осетн да јој треба, по сваку цену, удаљити ова два човека што су била иза ње, да јој ваља пронаћп какво средство, какво лукавство, какву инспирацију, она, богата средствнма. Она замисли, гледајућн нетремице Оливија. Њен муж и лекар говорили су тихо. Била је реч о потребној нези. Окрећући главу, она рече лекару: — Јесте ли довели какву чуварицу? — Нисам. Више волим да пошљем једнога помоћника који ће моћн боље да бди у овој нрилици. — Пошаљите обоје. Никад није сувшне брнге. Можете ли их иматп још ове ноћи, јер мислим да нећете остати до ујутру? — Зацело, ја идем. Ја сам овде већ четпри часа. — Али, пошто одлазите, ви ћете нам послати чуварицу и помоћника?